Питање еманципације жена у Југославији (1918-1948)

Abstract

На основу архивске грађе, законских аката, периодике, дневничких и мемоарских извора, као и домаће и стране литературе, у раду је анализирано питање еманципације жена у Југославији од 1918. до 1948. године. Процес женске еманципације карактерисала је изражена дискрепанција, будући да је за период Краљевине СХС/Југославије приметна политичка и идеолошка расутост, односно снажна и прецизна политичност са успоставом комунистичког режима по окончању Другог светског рата. Још једна значајна карактеристика огледа се у одуству линеарности. Проблематика модернизације југословенског (српског) друштва рефлектовала се на процес еманципације жена, који је такође био карактерисан специфичним односом између модерног и традиционалног. Женско питање, сагледано из перспективе парламентаризма Краљевине, открило је не само савезнике већ и огорчене противнике женске еманципације у редовима тадашње политичке елите. У посебном фокусу рада налази се Женска странка, као један од највећих политичких домета феминизма међуратне Краљевине. Борба за грађанска и политичка права постала је готово неизоставни део деловања југословенских феминисткиња. Анализа правне регулативе указала је на дубоко дискриминаторан положај жене у већини грађанскоправних подручја тако да не чуди чињеница због чега је активност жена временом постала усмерена на измену конкретних области права, попут породичног, односно брачног и имовинског (наследног). Велика економска криза само је погоршала ионако тежак и неповољан положај жена. Смањењем зарада, породичних додатака и других облика финансијске подршке на коју су имале право, жене су постајале економски рањивије и материјално несигурније те се поставља питање колико су одређене државне мере кочиле процес женске еманципације. Положај жене након Априлског рата 1941. године био је условљен политиком колаборационистичких власти, али и покрета отпора. Са развијањем слике идеалне Српкиње, режим је јасно пројектовао примарну улогу жене у друштву: рађање синова који ће верно служити отаџбини и за њу, уколико је потребно, положити и животе. За разлику од колаборационистичких власти и равногорског покрета који су неговали традиционално-патријархалне погледе према жени, КПЈ се залагала за еманципацију жена, премда као део еманципације целокупне радничке класе. Приступање жена НОБ-у свакако је допринело њиховој еманципацији, али су оне, истовремено, биле предмет непријатељске пропаганде, а неретко и дискриминације у сопственим редовима. Процес женске еманципације, који је у Краљевини имао снажну карактеристику борбе за право гласа, 1945. године испунио је свој циљ, али у сасвим другачијем друштвено-политичком уређењу. Женско питање, суштински маргинализовано у периоду између два светска рата, у врло кратком временском периоду је дефинисано као решено. Уз сва наличја комунистичког модела еманципације, неоспорно се мора признати да су жене у Србији постале равноправне чланице друштва управо 1945. године, када су неповратно искорачиле на друштвено-политичку сцену.

Na osnovu arhivske građe, zakonskih akata, periodike, dnevničkih i memoarskih izvora, kao i domaće i strane literature, u radu je analizirano pitanje emancipacije žena u Jugoslaviji od 1918. do 1948. godine. Proces ženske emancipacije karakterisala je izražena diskrepancija, budući da je za period Kraljevine SHS/Jugoslavije primetna politička i ideološka rasutost, odnosno snažna i precizna političnost sa uspostavom komunističkog režima po okončanju Drugog svetskog rata. Još jedna značajna karakteristika ogleda se u odustvu linearnosti. Problematika modernizacije jugoslovenskog (srpskog) društva reflektovala se na proces emancipacije žena, koji je takođe bio karakterisan specifičnim odnosom između modernog i tradicionalnog. Žensko pitanje, sagledano iz perspektive parlamentarizma Kraljevine, otkrilo je ne samo saveznike već i ogorčene protivnike ženske emancipacije u redovima tadašnje političke elite. U posebnom fokusu rada nalazi se Ženska stranka, kao jedan od najvećih političkih dometa feminizma međuratne Kraljevine. Borba za građanska i politička prava postala je gotovo neizostavni deo delovanja jugoslovenskih feministkinja. Analiza pravne regulative ukazala je na duboko diskriminatoran položaj žene u većini građanskopravnih područja tako da ne čudi činjenica zbog čega je aktivnost žena vremenom postala usmerena na izmenu konkretnih oblasti prava, poput porodičnog, odnosno bračnog i imovinskog (naslednog). Velika ekonomska kriza samo je pogoršala ionako težak i nepovoljan položaj žena. Smanjenjem zarada, porodičnih dodataka i drugih oblika finansijske podrške na koju su imale pravo, žene su postajale ekonomski ranjivije i materijalno nesigurnije te se postavlja pitanje koliko su određene državne mere kočile proces ženske emancipacije. Položaj žene nakon Aprilskog rata 1941. godine bio je uslovljen politikom kolaboracionističkih vlasti, ali i pokreta otpora. Sa razvijanjem slike idealne Srpkinje, režim je jasno projektovao primarnu ulogu žene u društvu: rađanje sinova koji će verno služiti otadžbini i za nju, ukoliko je potrebno, položiti i živote. Za razliku od kolaboracionističkih vlasti i ravnogorskog pokreta koji su negovali tradicionalno-patrijarhalne poglede prema ženi, KPJ se zalagala za emancipaciju žena, premda kao deo emancipacije celokupne radničke klase. Pristupanje žena NOB-u svakako je doprinelo njihovoj emancipaciji, ali su one, istovremeno, bile predmet neprijateljske propagande, a neretko i diskriminacije u sopstvenim redovima. Proces ženske emancipacije, koji je u Kraljevini imao snažnu karakteristiku borbe za pravo glasa, 1945. godine ispunio je svoj cilj, ali u sasvim drugačijem društveno-političkom uređenju. Žensko pitanje, suštinski marginalizovano u periodu između dva svetska rata, u vrlo kratkom vremenskom periodu je definisano kao rešeno. Uz sva naličja komunističkog modela emancipacije, neosporno se mora priznati da su žene u Srbiji postale ravnopravne članice društva upravo 1945. godine, kada su nepovratno iskoračile na društveno-političku scenu.

This work deals with analysis of the women’s emancipation in Yugoslavia from 1918 to 1948, based on archival material, legal acts, periodicals, diaries and memoirs, as well as local and foreign literature sources. The process of the women’s emancipation was characterised by distinct inconsistency, considering significant political and ideological diversity typical for the Kingdom of SHS/Yugoslavia historical period, as well as strong and meticulous politicalness which was introduced by the communist regime after the end of the World War Two. Another distinctive feature of this process was the lack of linearity. Overall issues related to the modernisation of the Yugoslav (Serbian) society were reflected in the women’s emancipation process, which was equallycharacterised by a specific relation between modern and traditional. From the point of view of the Kingdom’s parliamentarism, Woman’s Question revealed not only allies, but also bitter opponents of the women’s emancipation among the political elite of that period. Women’s Partywas particularly under spotlight, being one of the greatest feminist political achievements of the Kingdom in the interwar period. Battle for the civil and political rights became a practically vital feature of the Yugoslav feminist agenda. The analysis of the legal regulation revealed a deep discrimination of women in most of the legal andcivil rights areas, so it is understandable that women’s activities gradually became increasingly focused on changing legal acts related to specific issues, such as family, marital and property (inheritance) laws. The great economic crises of that time further aggravated an already difficult and unfavorable position of women. The fall of wages, family allowances and other forms of material support women were entitled to, led to further economic vulnerability of women, so one may legitimately ask whether certain measures introduced by the state were actually putting a break on the process of women’s emancipation. The position of women following the 1941 April War was conditioned by the political agenda of the collaborationist regime, but also by the resistance movement. By developing an image of an Ideal Serbian Woman, the government clearly projected the primary role of women in the society: bearing sons who will serve their homeland and, if necessary, die for it. Contrary to the collaborationist regime and the Ravna Gora movement, the Yugoslav Communist Party advocated for women’s emancipation, albeit within an overall emancipation of the working class. Participation in the National Liberation Front has certainly contributed to women’s emancipation, but at the same time, they were targeted by the enemy’s propaganda and very often, exposed to discrimination within their own milieu. The process of the women’s emancipation which in the Kingdom of SHS was strongly related to the fight for the right to vote, finally met its goal in 1945, albeit in a completely different social and political environment. Woman’s Question, essentially marginalized in the period between the two world wars, was declared solved within a very short period of time. Notwithstanding the downside of the communist model of the women’s emancipation, we have to admit that women in Serbia became equal to men as members of society in 1945 precisely, when they permanently entered the social and political life.