Модел менаџмента услова средине за комплексне музејске збирке у Србији

Abstract

Почетком 21. века дисциплина конзервације културног наслеђа се институционализује као мултидисциплинарни приступ, који почива на интерсубјективности, адаптивној етици и принципима одрживог развоја, узимајући у обзир вишедимензионалност и промењивост значаја различитих типова културног наслеђа. Тренд прати промену разумевања културног наслеђа, прихваћеног као социјални конструкт, будући да је постало јасно да предмет конзервације не представља искључиво материјал од кога је културно добро израђено, већ и порука, односно значење које добро (пре)носи, а које зависи од културног контекста и перспективе, односно тумачења, веровања и интереса које заступају различите заинтересоване стране. Под заинтересованим странама се у овом контексту поред конзерватора, историчара уметности, археолога, етнолога, архитеката, научника, односно стручњака запослених у институцијама заштите културних добара, подразумевају и особе за које објекат културног наслеђа има посебно значење, не- стручњаци из области очувања наслеђа, заправо шира друштвена заједница. Тежи се ка успостављању плуралистичке и реалистичне аксиологије, онтологије, научне и административне организације, полазећи од вредности културног добра, као примарног предмета очувања (Viñas 2005, Wells 2007, Leveau 2009). “Конзервација је средство, а не циљ сама за себе. Представља начин одржавања и ојачавања значења предмета; чак је средство кроз које је изражено вредновање шта предмет симболизује“ (Viñas 2005). Епистемолошки приступ у оквирима савремене теорије конзервације се ослања на филозофску херменеутику, постмодернизам и постструктурализам и заступа потребу за флексибилним приступом у заштити културног наслеђа. Последично, улога природних наука у конзервацији преусмерена је на обезбеђивање знања и техничких информација ради развоја ефикаснијих техника конзервације (Viñas 2005), односно обезбеђивања интерпретације резултата у складу са релативношћу контекста, и доношења одлука о ефикасним мерама конзервације...

At the beginning of the 21st century, the discipline of cultural heritage conservation was institutionalized as a multidisciplinary approach, based on intersubjectivity, adaptive ethics and sustainable development principles, taking into account the multidimensionality and variability of the significance of different types of cultural heritage. The trend is accompanied by a change in the understanding of cultural heritage, accepted as a social construct, since it has become clear that the object of conservation is not only material from which cultural property is made, but also a message, that is, meaning that it carries, and which depends on the cultural context and the perspectives, the interpretations, beliefs, and interests represented by the various stakeholders. In this context, in addition to conservators, art historians, archaeologists, ethnologists, architects, scientists, or experts employed by cultural heritage institutions, stakeholders also include persons for whom cultural heritage is of particular importance, non-experts in the field of heritage conservation, in fact the wider community. There is a tendency to establish a pluralistic and realistic axiology, ontology, scientific and administrative organization, starting from the value of the cultural property, as the primary object of preservation (Viñas 2005, Wells 2007, Leveau 2009). ”Conservation is a means, and not an end in itself. It is a way of maintaining and reinforcing the meanings in an object; it is even a means through which the appreciation for what an object symbolizes is expressed” (Viñas 2005). An epistemological approach within the framework of contemporary conservation theory relies on philosophical hermeneutics, postmodernism, and poststructuralism, and advocates the need for a flexible approach to protect cultural heritage. Consequently, the role of the natural sciences in conservation is shifted to providing knowledge and technical information in order to develop more effective conservation techniques (Viñas 2005), that is, to interpret the results according to the relativity of the context, and to make decisions about effective conservation measures...