Марко Никезић и југословенска спољна политика: (1952-1972)

Abstract

У раду је анализиран развој југословенске спољне политике кроз дипломатски рад и политички рад Марка Никезића у периоду 1952-1972. Као дипломата М. Никезић је провео 15 година на различитим позицијама у југословенској дипломатији. У улози југословенског амбасадора Никезић је од 1952. заступао југословенске интересе у Египту, Чехословачкој и Сједињеним Државама. Од 1962. године био је југословенски државни подсекретар за спољне послове, да би по повлачењу Коче Поповића постао државни секретар за спољне послове (1965-1968). На Шестом конгресу Савеза комуниста Србије 1968. године био је изабран за председника Централног комитета , као препознати заступник реформске партијске опције. Услед непомириљивости са конзервативном партијском линијом, Никезић је поднео оставку 1972. и повукао се из јавног живота. Методолошки рад посматра развој југословенске спољне политике кроз три различите перспективе Никезићеве политичке биографије. Најпре, кроз активности југословенског амбасадора анализира се примена југословенске спољнополитичке стратегије у односима са различитим међународним актерима (Каиро, Праг и Вашингтон). Друго, са позиције државног секретара за спољне послове реконструше се начин рада Државног секретаријата за спољне послове (ДСИП), узроци спорења са Партијом и одговори на доминантна југословенска спољнополитичка питања; са позиције председника ЦК СК Србије анализира се утицај политике детанта у Европи на епилог југословенске унутрашње кризе, те остваривост реформске политике у контексту југословенско-совјетских односа. Оваквим одабраним приступом објашњени су главни правци југословенске спољне политике у међународним односима, процес доношења одлука и начин формирања спољне политике у социјалистичкој Југославији, као и важност спољнополитичког опредељења на унутрашња питања. Рад се темељи на великом броју необјављене изворне грађе, који реконструше неке од важних периода у историји социјалистичке Југославије и омогућава потпуније разумевање улоге Марка Никезића у југословенској спољној политици.

In the dissertation, I analyse the diplomatic and political work of Marko Nikezic along with Yugoslav foreign policy development during the period from 1952 to 1972. As a diplomat, Marko Nikezic spent 15 years in different positions in Yugoslav diplomacy. As the Yugoslav Ambassador, he represented Yugoslav interests in Egypt, Czechoslovakia, and United States. He was Undersecretary for Foreign Affairs from 1962. After Koca Popovic’s resignation, he was appointed Secretary for Foreign Affairs from 1965 to 1968. As a distinguished examplar of reform-oriented party members, he was elected president of the Central Committee on The Sixth Congress of of the League of Communist of Serbia in 1968. Nikezic resigned and retired from the public due to inconsolable differences with the conservative party members in 1972. The dissertation methodologically observes the development of Yugoslav foreign policy through three different perspectives of Nikezić's political biography. Firstly, through his activities as a Yugoslav Ambassador. The impact of Yugoslav foreign policy strategy through relations with various international partners (Cairo, Prague, and Washington). Secondly, from the position of the Secretary for Foreign Affairs. The State Secretariat for Foreign Affairs (DSIP), the causes of the dispute with the Party, and the answers to the dominant Yugoslav foreign policy issues. Finally, from the position of the president of the Central Committee of the League of Communist of Serbia. The influence of the detente policy in Europe is analyzed through the epilogue of Yugoslav internal crisis, the feasibility of the reform policy in the context of Yugoslav- Soviet relations. This chosen approach explains the main directions of Yugoslav foreign policy in international relations, the decision-making process, and the way of forming foreign policy in socialist Yugoslavia, as well as the importance of the foreign policy commitment to internal issues. The work relies on a collection of unpublished sources which reconstruct some of the prime periods in the history of socialist Yugoslavia and provide a greater understanding of the role of Marko Nikezić in Yugoslav foreign policy.