Евалуација новог теста за процену времена реаговања и ефикасности одбране у специфичним фудбалским ситуацијама

Abstract

Време реаговања има огроман значај на ефикасност испољавања фудбалера приликом такмичарских активности. Фудбалери се током игре сусрећу са комплексним ситуацијама где је потребно да се истовремено обрати пажња на више фактора (лопта, противник, саиграч итд.), a да притом ефикасност извођења техничко – тактичких елемената не опада. Циљ ове студије је да се испита поузданост и осетљивост новог специфичног теста за процену времена реаговања (1), као и утицај утренираности (2) и инструкције (3) на ефикасност одбране у фудбалу. На основу постављених циљева, студија је обухватила три експеримента. Укупан узорак испитаника у истраживању је представљало 20 особа мушког пола без потешкоћа које би утицале на исход тестирања. Једну групу испитаника су представљали врхунски фудбалери (N=10, старости: 20.9±3.6 година; тежине: 75.4±6.5 kg; висине: 1.82±0.05 m), а другу половину узорка су чинили студенти (N=10; старости: 23.4±0.5 година; тежине: 86.0±10.2 kg; висине: 1.84±0.03 m) Факултета спорта и физичког васпитања у Београду. Један испитаник је назначио леву ногу као доминантну, а осталих 19 десну ногу. Испитаницима су видео методом презентовани офанзивни стимулуси у виду извођења основног дриблинга унутрашњом (Експеримент 1), основног дриблинга спољном (Експеримент 1, 2, 3) и дриблинга са прескакањем лопте упоље (Експеримент 2, 3) са обе ноге (слика 5, стр. 17). У сваком експерименту испитаницима су офанзивни стимулуси приказивани у два експериментална услова. У првом експерименту је процењивано просто и сложено – изборно време реаговања са две непознате. У следећем експерименту је време реаговања процењивано у сложеним условима са две и четири непознате, а приликом трећег експеримента је увек процењивано сложено време реаговања са четири непознате, али експериментални услов су представљале вербалне инструкције за усмеравање визуелног фокуса испитаника ка лопти или коленима. Испитаници су се приликом одговора на стимулус постављали испред проекционог платна и заузимали одговорајући дефанзивни став постављањем стопала на две паралелне платформе силе. У односу на приказан офанзивни стимулус модела изводили су технику одузимања искораком у реалну страну одношења лопте. Резултати истраживања (ЕКСПЕРИМЕНТ 1) су показали да је нови специфичан тест за процену времена реаговања у квази – реалним фудбалским ситуацијама поуздан (опсег ICC: 0.71 – 0.95; опсег CV: 3.48 – 5.83%). Исто тако, запажене разлике између група испитаника (p= 0.007) у корист фудбалера и остварено краће просто време реаговања у односу на сложено – изборно време реаговања са две непознате (p= 0.000) потврђују осетљивост новог специфичног теста за процену времена реаговања. Анализа резултата истраживања у другом експерименту је такође показала да су испитаници групе фудбалера остварили краће време реаговања (ЕКСПЕРИМЕНТ 2). Статистички значајне разлике између група су откривене приликом презентовања офанзивних стимулуса без финтирајућих покрета (p = 0.026), али не и приликом приказивања дриблинга са финтирајућим покретом (p = 0.181), иако је просечно време реаговања у свим ситуацијма било краће код врхунских фудбалера...

The reacting time is of great importance for the efficiency of football players' performance during competitive activities. During a game, football players encounter complex situations where it is necessary to pay attention to several factors at the same time (ball, opponent, teammate, etc.), while keeping the efficiency of performing technical – tactical elements high. The aim of this study is to examine the reliability and sensitivity of a new specific test to assess response time (1), as well as the impact of training (2) and instruction (3) on the effectiveness of defense in football. Based on the goals, the study included three experiments. The total sample of participants in the study counted 20 able-bodied males. One group of participants was represented by top football players (N = 10, age: 20.9 ± 3.6 years; weight: 75.4 ± 6.5 kg; height: 1.82 ± 0.05 m), and the other half of the sample consisted of students (N = 10; age: 23.4 ± 0.5 years, weight: 86.0 ± 10.2 kg, height: 1.84 ± 0.03 m) of Faculty of Sport and Physical Education in Belgrade. The left leg is indicated as dominant with only one participant, while all others reported the right leg . The examinees were presented with offensive stimuli in the form of performing basic inside foot dribbling (Experiment 1), basic outside foot dribbling (Experiment 1, 2, 3) and dribbling with the ball skipping outside (Experiment 2, 3) with both feet (Figure 5, p. 17). In each of the experiments, the subjects were shown offensive stimuli in two experimental conditions. The first experiment estimated simple and complex conditions - the time of reaction with two unknowns. In the next experiment, reaction time was estimated in complex conditions with two and four unknowns. In the third experiment, we estimated complex reaction time with four unknowns, but this time the experimental condition was verbal instructions for directing the subjects’ visual focus to the ball or knee. During the response to the stimulus, the subjects stood in front of the projection screen and took a proper defensive stance by placing their feet on two parallel force platforms. In relation to the presented offensive stimulus, they performed the technique of tackling by stepping into the proper side of the ball directing by model. The results of the first experiment showed that the new specific test for estimating the reaction time in quasi – real football situations is reliable (ICC range: 0.71 - 0.95; CV range: 3.48 - 5.83%). Also, the sensitivity of the new specific test for estimating reaction time is confirmed by observed differences between the groups of participants (p = 0.007) in favor of football players and achieved shorter simple reaction time compared to the complex-elective reaction time with two unknowns (p = 0.000). The analysis of the research results in the second experiment also showed that the respondents of the group of football players achieved a shorter reaction time. Statistically significant differences between groups were found when presenting offensive stimuli without feint movements (p = 0.026), but not when showing dribbling with feint movement (p = 0.181), although the average response time in all situations was shorter for top players. The results did not show significant differences between the experimental conditions when estimating the complex response time with two and four unknowns (p = 0.109, stimulus without feint; p = 0.580, stimulus with feint). The obtained research results in the last experiment (EXPERIMENT 3) did not show differences in the response time using different verbal instructions to direct the visual focus of the subjects (p = 0.148, stimulus without feint; p = 0.294, stimulus with feint). It was concluded that the instructions did not impact on defense effectiveness in our research...