Источнохришћанска тријадологија у архитектури владарских задужбина средњовековне Србије

Abstract

Српска средњовековна архитектура — архитектура владарских задужбина, била је и остала материјализовано сведочанство рецепције византијске, а тиме и источнохришћанске културне традиције, са којом су наслеђена прожимања, у бити антиномичних, традиција античке и јудаистичке мисли — што је исказано кроз догму о Светој тројици. Одгонетање начела тројичности чини полазну поставку за препознавање теоријског модела којим је могуће тумачити сакралну архитектуру средњовековног периода. Развој хришћанског догмата и решавање питања о Богу као Тројици било је обележено зависношћу хришћанске мисли од најзначајнијих јудаистичких и позноантичких идеја, као и филозофских појмовних конструкција. Анализирањем и праћењем њиховог усвајања уочава се напредовање у решавању питања поимања Једног и мноштва, односно једног Бога као Тројице, које се већ у IV веку исказује у учењу кападокијских отаца. У изузетно значајном филозофско-теолошком спису из VI века Corpus Areopagiticum, откривена је и реконструисана тријадолошка слика универзума. Ту је, пре свега, наслеђена подела теологије на катафатичну, симболичну и апофатичну. Ареопагитов систем саткан је и од релацијских вредности које владају између чинова небеске, црквене и земаљске хијерархије. Овако замишљена структура препозната је и претпостављена као теоријски модел који омогућава разумевање сложених симболичких слика хришћанског света. Ради јаснијег схватања, идеја о тројичности упоређује се са појмом боромејског чвора, кога чине три међусобно испреплетана прстена или петље. Логика структуре је таква да се читава конструкција распада издвајањем или пресецањем само једног од прстенова. У Ареопагитовој структури три прстена биле би три личности: Отац, Син, Свети дух/апофатична, симболична и катафатична теологија/небеска, црквена и земаљска хијерархија итд. На месту њиховог пресецања је унија, јединственост у мноштвености. Рефлектовано на поље архитектуре, тројични принцип, као однос „три ипостаси једносуштног Бога“, у потпуности одговара органском склопу сакралне архитектуре византијског храма и ширег сакрализованог простора. Као предмет оваквог истраживања намећу се основни аспекти ахитектуре — форма, функција и конструкција. Сваки од аспеката се може посматрати одвојено са својим квалитативним разликама, али истовремено их је немогуће раздвојити јер чине архитектуру целовитом. Према томе, посматрајући ипостаси Тројице, Бог отац, као праузрок свих ствари, као несазнајан, неописив, несамерив, одговара функцији у архитектури. Она има II трансцедентални карактер: она је као идеја савршена, али се једино може испољити у конкретној форми, што у потпуности одговара откривању Бога оца кроз Бога сина — Богочовека. Дакле, Отац се испољава у Сину, као што се функција испољава кроз форму. Ипостас Христа одговара форми у архитектури...

Serbian mediaeval architecture, the architecture of the rulers’ endowments, was and still is a materialised testimony to how the Byzantine and consequently the Eastern Christian cultural tradition was being adopted, which brought an opposing blend of the classical and Hebrew thought, expressed in the doctrine of the Holy Trinity. Deciphering the trinity principle constitutes a premise to recognising a theoretical model for interpreting the mediaeval church architecture. Development of the doctrine and solving the questions about God as a Trinity featured the Christian thought dependant on the most significant Judaistic ideas and on those of Late Antiquity, as well as the philosophical conceptual constructions. In analysing and following their adoption, we notice some advancement in solving the questions of understanding the One and the many, i.e. one God as the Trinity, which was made manifest already in the teachings of the Cappadocian Fathers in the 4th century. In a quite significant theological and philosophical text, Corpus Areopagiticum, dating from the 6th century, a triadological image of the universe was discovered and reconstructed. It showed an inherited division of theology into kataphatic, symbolic and apophatic. The Areopagite’s system was constructed of relationships governing among the celestial, ecclesiastical and earthly hierarchies. Thus devised structure was recognised and assumed as a theoretical model which enables understanding of complex symbolic images of the Christian world. For purposes of better understanding, the concept of Trinity is compared with the concept of the Borromean Rings or Knot made of three interlocking circles or loops. The logic of the structure is that cutting any loop or ring frees all the other loops so that no two loops can be directly linked. In the Areopagite’s structure the three rings would be the three Persons: the Father, the Son and the Holy Spirit, the apophatic, symbolic and kataphatic theology, the celestial, the ecclesiastical and the earthly hierarchy, etc. In its centre, inside all the circles, is the Unity, the unity in multiplicity. Mirrored in the field of architecture, the Trinity principle, as a relationship of “Three Hypostases in one Ousia”, completely corresponds to an organic structure of the Byzantine church architecture and a wider ecclesiastic world. As a subject of such research, the basic aspects of architecture come first – the form, the function and the structure. Each of them could be viewed separately, with its qualitative differences, but at the same time, they could not be separated, as they make architecture complete. VI Therefore, considering the hypostases of the Trinity, God the Father, as the First Cause, as unfathomable, indescribable, immeasurable, corresponds to the function in architecture. It is of a transcendental character, perfect as a concept, but can only be manifested in a concrete form, which corresponds completely to revealing God the Father, through God the Son – God-Man. So, God is manifested in the Son, like function is manifested through form. The hypostasis of Christ corresponds to form in architecture...