План суседства - Норме просторне и друштвене дистанцираности

Abstract

Досадашње социолoшке и антрополошке класификације облика друштвености суседство сврставају у заједнице. Имајући у виду да се у српском говорном језику за такав облик суседства користи термин комшилук, а не суседство, овај рад је посвећен испитивању финијих нијанси које раздвајају ова два термина и провери претпоставке да је суседство концепт градскости који се одупире хомогенизујућем дејству идеје заједнице. Поред дефиниција заснованих на одредницама тополошке близине и оних које суседство објашњавају као место сусрета у смислу начина дељења блиских, заједничких тачака идентитета, појам суседства описује се и као отворени скуп или групна форма. Овај рад испитује ту отвореност – меру уклапања и меру издвајања групне форме на примерима суседства у Београду. Циљ разматрања концепција суседства није разграничење различитих теоријских приступа, већ да се варијетети употребе овог појма уведу у област урбанизма и прошире значење једног појма који је обележен носталгичним враћањем идеји заједништва и романтизирању друштвености заснованој на солидарности, племенитости и љубави за ближње. Провера тезе да суседство није заједница подразумева испитивање основног начела заједништва. Ендрју Масон (Andrew Mason) сматра да појам заједнице спада у „суштински спорне појмове” те да није реч о конфузији око значења која настаје услед различитог смисла који особе додељују одређеном појму, већ је реч о неслагању које извире из саме природе појма (Mason 2000: 18-20). Теза да суседство није заједница узима у обзир спорност самог појма заједница и испитује релацију између ова два појма чије природе измичу коначном одређењу. Другим речима, суседство је место сталног ревидирања и коректуре идеје заједништва...

Previous sociological and anthropological classifications of sociability forms place the neighbourhood among communities. Having in mind that in Serbian language for that kind of neighbourhood it is used the term vicinity (komšiluk), but not neighbourhood, this paper is studying finer nuances separating these two terms and testing the presumptions that the neighbourhood is the concept of distance which resists the homogenizing influence of the idea of the community. Other than definitions based on the determinants of topological proximity and those explaining the neighbourhood as the meeting point according to the manner of sharing near, common identity items, the neighbourhood is also described in terms of the open gathering or group form. This work researches that openness – the measure of fitting and the measure of dissociating of group form on the examples of Belgrade neighbourhoods. The aim of the reconsidering the neighbourhood concept is not the delineation of different theoretical approaches, but to introduce the varieties of use of this term in the field of urban planning and to expand the meaning of a term which has been marked with nostalgic return to the idea of community and romantization of sociability based on the solidarity, generosity and love for neighbour. The testing of the thesis that the neighbourhood is not a community understands the review of the togetherness basic principle. Andrew Mason considers that the concept of community falls into the ‘essentially disputable concepts’ wherefore the question is not about the confusion over the meaning which results from a different senses assigned by different persons to a particular term, but about the inconsistence which comes from the very nature of the term (Mason 2000: 18-20). The thesis that the neighbourhood is not a community takes into the consideration the disputation of the term community and examines the relation between these two terms whose natures evade the final determination. In other words, the neighbourhood is the place of constant revisions and corrections of the idea of community. Unlike the community on which applies the principle of entirety, the principle of openness is applying on the neighbourhood. This significant difference shows that the neighbourhood patterns are not the ways of organizing an ensemble (concept of a community of persons living together on a definite area) but a way to connect to an open gathering. In spatial term, these are not the ways of grouping or breaking the whole (collective form) but the possibilities of regrouping, measuring, inserting (joining) and separating (suspensions) – these are the ways of maintaining the gathering, namely the group forms open...