Облици архитектонске комуникације на објектима културе у Црној Гори у другој половини XX века

Abstract

У овом раду архитектура је сагледана као културни феномен који комуницира на више начина. Направљен је покушај комплетнијег разумевања појма архитектонске комуникације заснованог на теорији информација, семиотичким постулатима, посебно код Умберта Ека (архитектонска денотација и конотација) и дефиницијама комуникације које даје савремена комуникологија. Архитектонска комуникација је сагледана кроз три типа односа које архитектонски објекат успоставља са светом око себе: контекстом (друштвеним и физичким), корисницима (употреба архитектуре) и аутором/архитектом (архитектура као процес преношења знања). Кроз однос „објекат-друштвени контекст“ доминантна су конотативна значења, исчитавају се информације везане за идеју, изградњу и касније промене на појединим архитектонским објектима. Однос „објекат-физички контекст“ посматран је даље кроз интра и екстра активност коју архитектонски објекат остварује са окружењем. У односу „објекат-корисник“ фокус је на динамичком денотирању сегмената утилитарног простора (денотативна значења). У сагледавању архитектуре као „поља за продукцију знања“ - однос „објекат-аутор/архитекта“ - издвојени су они аутори чија су дела дала посебан, иновативан допринос на пољу архитектонске мисли и праксе. Овако дефинисани облици архитектонске комуникације послужили су за анализу објеката културе који су грађени у Црној Гори у другој половини XX века, у време СФР Југославије. Анализирано је 27 објеката у 19 црногорских градова и места и то: домови културе, биоскопи, спомен домови, домови револуције, уметничке галерије, домови омладине, позоришта и домови ЈНА.

This paper offers an analysis of architecture as a cultural phenomenon which communicates in several different ways. An attempt was made at elaborating the term architectural communication which is based on the theory of information, semiotic postulates, in particular with Umberto Eco (architectural denotation and connotation) and definitions of communication propounded by contemporary communicology. Architectural communication was analyzed through three types of relations which an edifice establishes with its environment: with the context (both social and physical), with users (utilization of architecture) and with the author/architect (architecture as a knowledge transmission). In the “building-social context” relationship the connotative meanings prevail, while information related to the idea, construction and subsequent alterations to an architectural edifice is conveyed. The “buildingphysical context” relationship is further analyzed in the light of intra and extra activity achieved by the architectural edifice with its physical environment. The analysis of “building-user” relationship is focused on dynamic denotation of segments of utilitarian space (denotative meanings). The analysis of architecture as a “field of knowledge production” – “building-author/architect” relation – singles out those authors whose works made a special and innovative contribution in the field of architectural theory and practice. Thus defined forms of architectural communication were used for the analysis of cultural centers which were constructed in Montenegro in the second half of the Twentieth Century, in the era of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. Twenty seven buildings in nineteen towns and townships across Montenegro were analyzed, namely: community cultural centers, cinemas, memorial centers, revolution memorial centers, art galleries, youth centers, theaters and Yugoslav National Army cultural centers.