Улога урбанистичког планирања у процесу регенерације браунфилд локација

Abstract

Резиме Теза се бави истраживањем улоге урбанистичког планирања у процесу регенерације браунфилд локација као једном од најсложенијих механизама одрживе употребе земљишта. Специфичност регенерације браунфилд локација се огледа у посебном начину финансирања тог процеса. Наиме, дати процес захтева средства јавног сектора, али и приватног капитала, при чему приватни сектор често није заинтересован за улагање у браунфилд локације. Ипак, када се поменути актер одлучи да учествује у процесу браунфилд регенерације, тешко је успоставити контролу над приватним интересом, тј. балансирање јавног и приватног интереса постаје кључна вештина у датом процесу. Поред успостављања сарадње јавног и приватног сектора, успеху браунфилд регенерације доприноси и интеграција секторских политика из различитих домена (саообраћаја, животне средине, локалног и регионалног развоја, итд.). С обзиром да се планирање може разумети као један од облика интервенције државе на тржишту, фокус овог истраживања је на испитивању планског приступа процесу регенерације браунфилд локација. Основна истраживачка хипотеза се односила на предност одвијања процеса браунфилд регенерације у колаборативном моделу планирања у односу на остале планске моделе (нпр. рационални). Претпоставка је заснована на ставу да ефикасан и ефективан процес доношења одлука о браунфилд регенерацији захтева усаглашеност интереса, као и синергију знања и вештина чији су носиоци заинтересоване стране које учествују у датом процесу. Одавде је директно произашла следећа хипотеза која се односила на позицију планерске експертизе у процесу браунфилд регенерације. Дакле, претпостављено је да је успешна реализација процеса браунфилд регенерације директна последица синтезе експертских знања (као доминантне одлике рационалног планског модела), али и вештина преговарања, фасилитације и медијације, које су иманентне колаборативном моделу планирања. С обзиром да је планерска активност неодвојива од конкретног контекста у којем је смештена, важно је преиспитивање трансформације и прилагођавања институционалног оквира колаборативном моделу планирања, одакле је произашла последња VI хипотеза. Стога је претпостављено да ефективан процес браунфилд регенерације захтева формални институционални оквир који омогућава колаборацију и то: колаборацију сектора, дисциплина и институција на хоризонталном нивоу, али и на вертикалним нивоима планирања, као и функционисање јавно-приватних партнерстава. Поред тога, институционална трансформација подразумева подстицање неформалних планских приступа, односно иновативних процедура, којима се регулишу начини учешћа читавог спектра различитих стејкходлера у планском процесу.

Abstract The thesis aims at researching the role of urban planning in the process of brownfield regeneration, as one of the most complex sustainable land-use mechanisms. The peculiarity of brownfield regeneration is best seen in the specific way of financing of that process. Namely, the mentioned process requires the funding of public sector and also private capital, but not always does private sector show interest in investing in brownfield land. Nevertheless, whenever this actor decides to take part in the process of brownfield regeneration, private interest becomes difficult to control i.e. the crucial skill in this process is seen as sole balancing between public and private interests. In addition to establishing the cooperation between public and private sector, what also contributes to success of brownfield regeneration is the integration of sector policies focusing on different domains (traffic, environment, local and regional development, etc.). Since planning can be understood as a form of state intervention in the market, this research focuses on the assessment of planning reproach to the process of brownfield regeneration. The basic research hypothesis referred to the advantage of this process being realized through the means of collaborative planning model, comparing to other models (e.g. rational planning model). This assumption was based on a view that an efficient and effective decision-making process about brownfield regeneration needed harmonised interests, as well as synergy of knowledge and skills, and is carried out by interested parties which are involved in a given process. This leads to the next hypothesis which referred to the position of planning expertise in the process of brownfield regeneration. Hence, it was assumed that a successful realisation of brownfield regeneration process was a direct consequence of the synthesis of experts' knowledge (as the main feature of rational planning model), but also the skills of negotiation, facilitation and meditation ingrained in collaborative planning model. Considering the fact that planners' activity is inseparable from the specific context in which it takes place, it is important to review transformation and adaptation of the institutional framework to collaborative planning model, which leads to the next hypothesis. Therefore, it was presumed that an effective process of brownfield regeneration required a formal institutional framework which enables collaboration, as X follows: collaboration of sectors, disciplines and institutions at the horizontal level, but also at the vertical planning levels, as well as the functioning of public-private partnerships. Besides, institutional transformation means incentive to informal planning approach and innovative procedures to regulate the participation of a range of different stakeholders in the planning process.