Архитектонска критичка пракса : теоријски модели

Abstract

Тема овог истраживања је методолошки концепт архитектонске критичке праксе, његова теоријска поставка и истраживање кроз студију критичког дискурса модерне архитектуре у југословенском културном простору. Његов основни циљ је да се модерна архитектура у Југославији сагледа у теоријском контексту критичког мишљења и да се одреде и научно објасне њене карактеристике и посебности. У ширем смислу, циљ овог рада је стицање научних сазанања о могућностима и принципима успостављања критичког дискурса у савременој архитектонској теорији и пракси. У првом делу истраживања постављен је теоријски оквир рада, анализирани су референтни концепти архитектонске теорије и критичке теорије, и проблем истраживања је ситуиран у просторно-временском контексту. Други део дисертације је конципиран као историјско-интерпретативно истраживање које се састоји из четири студије случаја у којима се претходно постављене тезе испитују у конкретним историјским условима и, на основу резултата истраживања, конструишу теоријски модели архитектонске критичке праксе. Теоријски оквир је постављен кроз испитивање и систематизацију кључних појмова: критика, критичка теорија, критичка архитектура, пракса, теоријска пракса и архитектонска критичка пракса. Хипотезе постављене у појмовнику се даље проверавају кроз критичку анализу референтних текстова из области архитектонске теорије, естетике, филозофије и друштвене теорије, међу којима се, као главна теоријска упоришта издвајају радови Манфреда Тафурија (Manfredo Tafuri) и Теодора Адорна (Theodor Adorno).