Теоријске поставке архитектуре и њихов однос према теоријским принципима архитектуре ренесансе

Abstract

Савремена класична архитектура представља значајну проблемску целину новије историје и теорије архитектуре. Њено све веће присуство на савременој архитектонској сцени указује на потребу за проучавањем генезе, начина приказивања и критичком анализом идеја њених протагониста, за синтетичком студијом која истражује глобалне проблеме приказивања историје идеја које стоје иза класичне архитектуре, као и за формулисањем јединственог појма за ову савремену појаву. Ово истраживање се бави теоријским поставкама савремених класичних архитеката којима они објашњавају свој рад, а затим дефинисањем односа и успостављањем континуума идеја између савремених класичних архитеката и ренесансних теоретичара архитектуре. Утврђују се начини на које се теоријска мисао савремене класичне архитектуре манифестује у архитектонском стваралаштву и савременој теорији архитектуре, односно дефинишу теоријски ставови њених аутора на основу којих се она сврстава у значајне теоријске облике архитектуре 21. века. Теоријски ставови савремене класичне архитектуре јасно се разликују и издвајају од ставова других теоретичара који истовремено делују. Са ренесансним теоретичарима чине јединствену теоријску групу по свом индивидуалистичком приступу историји архитектуре и ставовима према идејама колективизма, историцизма, „духа времена“ и формализма. Колективизам и историцизам се одбацују ставом да појединачна дела нису одређена случајним и променљивим контекстом коме појединац припада. Заступа се теорија о историји по којој се закони сваке уметности усавршавају временом, формализовањем корпуса чињеница које се виде на грађевинама из историје архитектуре, њиховим процењивањем и испитивањем и, на крају, сублимирањем и трансформацијом у апстрактне типове и општа правила за савремену употребу...

Contemporary classical architecture is an important problem field in the recent history and theory of architecture. Its growing presence on the contemporary architectural scene elicits a study into its genesis and modes of presentation; a critical analysis of its protagonists’ ideas; a synthetic exploration into the main problems of displaying the history of ideas underpinning classical architecture; and finally, a formulation of a comprehensive set of notions related to this modern phenomenon. This study deals with the theoretical positions of contemporary classical architects with which they explain their work; moreover, it attempts at defining relations and establishing a continuum of ideas between contemporary classical architects and the theoreticians of Renaissance architecture. Furthermore, insight is provided into the manifestations of theoretical thought on contemporary classical architecture within modern architectural theory along with the definitions of the authors’ theoretical views upon which it has been classified as a significant theoretical form of architecture in the 21st century. Theoretical considerations behind contemporary classicism in architecture are clearly distinguished from those of other contemporaneous theoreticians. In their individualistic approach to the history of architecture and attitudes towards the ideas of collectivism, historicism, the spirit of the times, and formalism they group with the Renaissance theorists. Collectivism and historicism are rejected with the view that a piece of art is not determined by the random and volatile context to which an individual (artist) belongs. They maintain the thesis on history in which the laws of each art are perfected over time, first by formalizing the corpus of facts observed on the buildings in the history of architecture, then by evaluation and examination of these facts, and finally, by their sublimation and transformation into abstract types and general rules for the modern user...