Музичко-педагошка делатност Владимира Р. Ђорђевића и његов допринос модернизацији вокалне и инструменталне наставе у Србији (1890−1934)

Abstract

Уводно поглавље садржи образложење теме дисертације, критичку анализу досадашњих музиколошких радова о музичко-педагошкој делатности Владимира Р. Ђорђевића, као и систематизацију извора и елаборацију одабраног методолошког поступка. У другом поглављу разматран је историјат музичког школства у Кнежевини / Краљевини Србији, уз осврт и на певачка друштва која су имала кључни значај у музичком просвећивању. Представљена је и вишеслојност Ђорђевићеве педагошке, уметничке и научне делатности у циљу јаснијег сагледавања његовог доприноса модернизацији вокалне и инструменталне наставе у Србији, а потом и у оквирима новоформиране Краљевине СХС/ Југославије. У оквиру трећег поглавља анализирани су Ђорђевићеви рукописи посвећени проблемима музичке наставе у општеобразовним и музичким школама у Србији, како би се јасније указало на његов допринос не само модернизацији наставе музике, већ и побољшању статуса самог предмета у систему тадашњег образовања. Посебно је разматрано Ђорђевићево залагање за увођење српске народне музике у школске програме. У четвртом поглављу указано је на значај учења нотног певања у основној школи, али и на недостатке и неправилности његове примене у дотадашњој наставној пракси. Ђорђевићеве Збирке за певање, које су произашле из његове вишегодишње педагошке праксе, представљене су у петом поглављу. Нарочита пажња посвећена је песмама које су и данас заступљене у савременој музичко-педагошкој литератури у основним школама у Србији. Ђорђевићеве духовне и световне хорске композиције, за школске и аматерске хорове, представљене су у шестом поглављу. Реч је о композицијама које су примењиване у пракси са школским хоровима у различитим институцијама у којима је Владимир Р. Ђорђевић деловао, али и за време његове делатности у избеглиштву у Француској за време Првог светског рата. Уз аналитички увид, наведена дела тумачена су и у контексту Ђорђевићеве концертне делатности. У седмом поглављу приказан је допринос Владимира Р. Ђорђевића инструменталној настави, а кроз аналитичко представљање збирки и албума намењених виолини и гудачким оркестрима. Испитана је функција наведених збирки, у контексту школске праксе, као и у домену кућног и салонског музицирања. У оквиру осмог поглавља дат је преглед Ђорђевићевих рукописних и објављених уџбеника и приручника посвећених музичко теоретским предметима, с посебним фокусом на његову Општу теорију музике, објављену 1924. године. Указано је и на актуелност Ђорђевићевих уџбеника данас, компаративним поређењем са савременом музичко-теоретском литературом. Последње поглавље посвећено је мапирању најзначајнијих доприноса Владимира Р. Ђорђевића модернизацији вокалне и инструменталне наставе у Србији, али и његовом наслеђу данас. Његов целокупни професионални ангажман био је посвећен реформисању свих сегмената музичког образовања, почев од основних општеобразовних школа, до постављања темеља за високо музичко образовање, тада већ у окриљу новоформиране државе Краљевине Југославије, са детаљно разрађеним планом и програмом. Као посвећени музички педагог и интелектуалац који је био свестан значаја музичког образовања у животу сваког човека, Ђорђевић је и своју композиторску, етномузиколошку, извођачку (диригентску) и музичко-историографску делатност ставио у службу музичког просвећивања и „описмењавања“ нације, односно стварању здравих темеља за развој музичке уметности у Србији.

Uvodno poglavlje sadrži obrazloženje teme disertacije, kritičku analizu dosadašnjih muzikoloških radova o muzičko-pedagoškoj delatnosti Vladimira R. Đorđevića, kao i sistematizaciju izvora i elaboraciju odabranog metodološkog postupka. U drugom poglavlju razmatran je istorijat muzičkog školstva u Kneževini / Kraljevini Srbiji, uz osvrt i na pevačka društva koja su imala ključni značaj u muzičkom prosvećivanju. Predstavljena je i višeslojnost Đorđevićeve pedagoške, umetničke i naučne delatnosti u cilju jasnijeg sagledavanja njegovog doprinosa modernizaciji vokalne i instrumentalne nastave u Srbiji, a potom i u okvirima novoformirane Kraljevine SHS/ Jugoslavije. U okviru trećeg poglavlja analizirani su Đorđevićevi rukopisi posvećeni problemima muzičke nastave u opšteobrazovnim i muzičkim školama u Srbiji, kako bi se jasnije ukazalo na njegov doprinos ne samo modernizaciji nastave muzike, već i poboljšanju statusa samog predmeta u sistemu tadašnjeg obrazovanja. Posebno je razmatrano Đorđevićevo zalaganje za uvođenje srpske narodne muzike u školske programe. U četvrtom poglavlju ukazano je na značaj učenja notnog pevanja u osnovnoj školi, ali i na nedostatke i nepravilnosti njegove primene u dotadašnjoj nastavnoj praksi. Đorđevićeve Zbirke za pevanje, koje su proizašle iz njegove višegodišnje pedagoške prakse, predstavljene su u petom poglavlju. Naročita pažnja posvećena je pesmama koje su i danas zastupljene u savremenoj muzičko-pedagoškoj literaturi u osnovnim školama u Srbiji. Đorđevićeve duhovne i svetovne horske kompozicije, za školske i amaterske horove, predstavljene su u šestom poglavlju. Reč je o kompozicijama koje su primenjivane u praksi sa školskim horovima u različitim institucijama u kojima je Vladimir R. Đorđević delovao, ali i za vreme njegove delatnosti u izbeglištvu u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata. Uz analitički uvid, navedena dela tumačena su i u kontekstu Đorđevićeve koncertne delatnosti. U sedmom poglavlju prikazan je doprinos Vladimira R. Đorđevića instrumentalnoj nastavi, a kroz analitičko predstavljanje zbirki i albuma namenjenih violini i gudačkim orkestrima. Ispitana je funkcija navedenih zbirki, u kontekstu školske prakse, kao i u domenu kućnog i salonskog muziciranja. U okviru osmog poglavlja dat je pregled Đorđevićevih rukopisnih i objavljenih udžbenika i priručnika posvećenih muzičko teoretskim predmetima, s posebnim fokusom na njegovu Opštu teoriju muzike, objavljenu 1924. godine. Ukazano je i na aktuelnost Đorđevićevih udžbenika danas, komparativnim poređenjem sa savremenom muzičko-teoretskom literaturom. Poslednje poglavlje posvećeno je mapiranju najznačajnijih doprinosa Vladimira R. Đorđevića modernizaciji vokalne i instrumentalne nastave u Srbiji, ali i njegovom nasleđu danas. NJegov celokupni profesionalni angažman bio je posvećen reformisanju svih segmenata muzičkog obrazovanja, počev od osnovnih opšteobrazovnih škola, do postavljanja temelja za visoko muzičko obrazovanje, tada već u okrilju novoformirane države Kraljevine Jugoslavije, sa detaljno razrađenim planom i programom. Kao posvećeni muzički pedagog i intelektualac koji je bio svestan značaja muzičkog obrazovanja u životu svakog čoveka, Đorđević je i svoju kompozitorsku, etnomuzikološku, izvođačku (dirigentsku) i muzičko-istoriografsku delatnost stavio u službu muzičkog prosvećivanja i „opismenjavanja“ nacije, odnosno stvaranju zdravih temelja za razvoj muzičke umetnosti u Srbiji.

The introductory chapter explains the topic of the dissertation and gives a critical analysis of previously published musicological papers on the musical and educational activity of Vladimir R. Đorđević, as well as the systematisation of sources and the elaboration of the selected research methodology. The second chapter discusses the history of music education in the Principality / Kingdom of Serbia, with reference to the singing societies that were of key importance in musical enlightenment. The multi-layered nature of Đorđević’s pedagogical, artistic and scientific activities was also presented in order to have a clearer view of his contribution to the modernisation of vocal and instrumental music teaching in Serbia and the newly formed Kingdom of SCS / Yugoslavia alike. The third chapter analyses Đorđević’s manuscripts dedicated to the problems of music teaching in general-education and music schools in Serbia, in order to more clearly point out his contribution not only to the modernisation of music teaching, but also to improving the status of the subject in the then educational system. A special consideration was given to Đorđević’s commitment to the implementation of Serbian folk music in school curricula. The fourth chapter points out the importance of learning solmisation in primary school, but also its shortcomings and irregularities in its application in previous teaching practice. Đorđević’s Collections for Singing, which arose from his many years of pedagogical activity are presented in the fifth chapter. Special attention is paid to songs that are still represented in contemporary music and educationalmaterials in primary schools in Serbia. Đorđević’s sacred and secular choral compositions, for school and amateur choirs, are presented in the sixth chapter. These are compositions that were performed with school choirs in various institutions in which Vladimir R. Đorđević acted, but also during his activities in exile in France during the First World War. Besides the analytical approach to these compositions, they are also interpreted in the context of Đorđević’s concert activity. The seventh chapter presents Vladimir R. Đorđević’s contribution to instrumental music teaching through the analytical presentation of collections and albums for the violin and string orchestras. The function of the mentioned collections was examined in the context of school practice, as well as in the domain of home and salon music-making. The eighth chapter provides an overview of Đorđević’s manuscripts and published textbooks and manuals dedicated to music-theoretical subjects, with a special focus on his General Theory of Music, published in 1924. By comparing Đorđević’s textbooks with contemporary musictheoretical materials, it is also pointed out that his works are still relevant today. The last chapter is dedicated to mapping the most significant Vladimir R. Đorđević’s contributions to the modernisation of vocal and instrumental music teaching in Serbia, but also to his legacy today. His entire professional engagement was dedicated to reforming all segments of music education, from primary general-education schools to laying the foundations for higher music education, then already under the auspices of the newly formed Kingdom of Yugoslavia, with a detailed curriculum. As a dedicated music pedagogue and intellectual who was aware of the importance of music education in the life of every person, Đorđević put his compositional, ethnomusicological, performing (conducting) and music-historiographical activity in the service of musical enlightenment and “literacy” of the nation, i.e. in building healthy foundations for the development of musical art in Serbia.