Улога руске емиграције у музичком животу Београда: (1918-1941)

Abstract

У раду се проучава један од сегмената историје српско-руских друштвених веза, а то је долазак руских емиграната после Октобарске револуције у Краљевину СХС/Југославију и њихова улога у развоју музичког живота престонице у периоду између два светска рата. Музички живот Београда посматрали смо у светлу утицаја Руса на концертну сцену, музичку педагогију, музичку историографију, свакодневицу и кафански живот, те кроз призму руских институција које су почивале на принципима њихових дореволуционарних претходника. Кроз њихову делатност анализирали смо развој и промене које су се догађале на пољу музичке културе у престоници, као и интеракцију која је постојала између земље домаћина и руских емиграната. Допринос Руса музичком животу посебно је упечатљив у првој половини двадесетих година, када су њихове активности дале својеврсну „инјекцију“ престоничком друштву и допринеле демократизацији уметничке музике у српској и југословенској средини. Проучавање њиховог деловања у вишим друштвеним круговима београдске музике показало је да је у односу домаћих музичара и критичара према Русима на општем плану постојао велики јаз и мало међусобне сарадње. Неретко су се резултати и утицаји руских музичара умањивали, иако им критика није спорила велики ентузијазам пропраћен врло скромним финансијским средствима. Анализирање и упоређивање музичких критика тога доба показало је разлику у односу према домаћим извођачима и Русима, као „другима“. Такав однос био је делимично условљен руском тежњом да се покаже национални идентитет и самобитност на пољу музике, као и српским/југословенским стремљењем да уклони стране факторе из уплитања у развој музичког живота. Руској емиграцији је култура постала главни симбол националне идентификације, стога је она пажњу првенствено усмеравала на неговање свог наслеђа. Због тога су у раду анализиране и активности руских удружења – Руског књижевно-уметничког друштва, Руског народног универзитета, Руског музичког друштва и посебне институције у руском заграничју – Руског дома. Без сагледавања рада споменутих удружења и институција слика међуратног музичког Београда не би била целовита. Поред деловања на пољу уметничке музике, у раду су приказани допринос Руса обогаћењу популарног музичког живота и новине које су унели у незаобилазни београдски кафански живот. Рад се базира на обради необјављене грађе из архива у Србији и Русији – Архива Југославије, Историјског архива Београда, Музеја позоришне уметности Србије, Централног државног архива у Санкт Петербургу, као и приватног архива Алексеја Борисовича Арсењева. Поред тога, важан материјал за писање рада представљали су објављени извори, мемоарска грађа, српска и руска периодика, међуратни музички часописи, као и релевантна литература на српском и страним језицима.

The study explores one of the segments in the history of Serbo-Russian social relations: the arrival of Russian émigrés after the October Revolution to the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia and their role in the development of the capital’s music scene in the interwar period. It attempts to assess Belgrade’s interwar music life in light of the Russian influence on the local concert scene, music pedagogy, music historiography, everyday life and nightlife, as well as through the prism of Russian institutions rooted in the principles of their pre-revolutionary predecessors. Retracing their activities, it analyzes the evolution and changes in the field of music culture in the capital and the interaction between the host country and Russian émigrés. The contribution of Russians to the local music scene is particularly striking in the first half of the 1920s when their activities gave an ‘injection’ to the capital’s social life and contributed to the democratization of art music in the Serbian and Yugoslavian milieu. The research of their involvement in Belgrade’s high music scene has revealed a deep gap and little cooperation between local musicians and critics and the Russian newcomers. Often, the results and influences of Russian musicians tended to be minimized, although critics hardly disputed their impressive enthusiasm hampered by modest financial means. An analysis and comparison of music critiques from this period have shown a different attitude towards local performers and Russians as the ‘others.’ Such an attitude was partially the result of the Russian aspiration to display their national identity and self-relevance in the field of music and partly of the Serbian/Yugoslav tendency to remove any outside factors and limit their involvement in the country’s musical life. For the Russian emigration, culture became the main symbol of national identification, and hence they focused their efforts on cultivating their own heritage. The study, therefore, includes an analysis of the activities of Russian cultural associations: the Russian Association for Literature and Arts, Russian People’s University, Russian Music Society, and the Russian House (cultural center), an institution of particular importance beyond the territory of Russia. Without investigating the efforts of those societies and institutions, the landscape of Belgrade’s interwar music scene would have been incomplete. Besides their involvement in art(or cultivated) music, the study showcases the Russian contribution to the enrichment of popular music life and the innovations they introduced into Belgrade’s nightlife and bar scene. This study is based on unpublished material kept in archives in Serbia and Russia: the Archive of Yugoslavia, Historical Archive of Belgrade, Museum of Performing Arts of Serbia, and the Central State Historical Archive of St. Petersburg, as well as the private archive of Aleksey Borisovich Arsenyev. In addition, relevant material was found in published sources, memoirs, Serbian and Russian periodicals, interwar music journals, and relevant literature in Serbian and other languages.