Архитектонско стваралаштво Јосифа Најмана (1894-1951)

Abstract

Oпус Јосифа Најмана (Београд, 19. 5. 1894 – Београд, 6. 1. 1951), плодног градитеља чија су реализована пројектанска решења обогатила пре свега урбани миље Београда, али и Скопља, Битоља и околине Лознице, у целини представља заокружено стваралаштво и особени уметнички израз. Његово ауторско дело у културолошком, друштвеном и уметничком контексту одсликава главне токове и промене у националној архитектонској култури тог времена. Садржи педесет седам пројеката, колико је до данас познато, од којих је укупно тридесет осам изведених. Квалитет и не мали број подигнутих здања и индустријских комплекса сврставају га у водеће архитекте у Београду и Србији прве половине двадесетог века, а поготово међу стручњацима јеврејског порекла. Реализовани стамбени и стамбено-пословни објекти у стилу академизма представљају Јосифа Најмана као једног од водећих носилаца француских утицаја у српској уметности и култури, са посебним тежиштем на естетици архитектуре академизма. Иако је био изван формалног покрета који је промовисао модерну архитектуру у српском градитељству, са њеним главним протагонистима имао је истовремен и паралелан развојни пут, те је својим пројектанским радом једнако допринео афирмацији модерне архитектуре. Колико је Најманова архитектура била под француским архитектонским утицајем, када су у питању пројектантска решења за објекте модерне архитектуре који чине претежни део опуса, у његовом стваралаштву једнако се препознаје и средњоевропски утицај, нарочито у концепцији просторних решења и затвореној форми архитектонске композиције. Истраживање теме дисертације обухватило је све доступне примарне и секундарне изворе концентрисане у Београду, Паризу, Скопљу, Битољу и Новом Саду. Главни истраживачки ток, базиран пре свега на историографском, а потом на аналитичком и упоредном методу, односио се на пројектантско стваралаштво. Паралелно са основним истраживањем, тумачењем и вредновањем Најмановог опуса, одвијала су се истраживања посвећена откривању биографских података, школовању, породичном пореклу, појединим мање познатим периодима живота попут периода Другог светског рата и повратка у Београд, евентуалном политичком и друштвеном деловању. Један од основних циљева истраживања јесте да се прецизно одреди обим и значај архитектуре, стилски препознатљиве и истовремено неодвојиве од главних токова српског градитељства у периоду између два светска рата и у првим послератним годинама. Паралелно са вредновањем пројектантског опуса сагледава се Најманова улога у српској архитектури у контексту друштвених и културних околности. Истовремено, Најманово дело се сагледава и у оквирима архитектуре чији су протагонисти били домаћи градитељи јеврејског порекла. Иако је Најманов опус настао за нешто више од петнаест година активног пројектантског рада, хронолошки оквир истраживања обухватио је прву половину двадесетог века, пратећи животни и професионални пут архитекте.

The work of Josif Najman (Belgrade, 19/5/1894 – Belgrade 6/1/1951), a prolific Serbian architect of Jewish origin whose realized designs enriched primarily the urban fabric of Belgrade but also Skopje, Bitola and the environs of Loznica, is marked by accomplishment and distinctive artistic expression. In its cultural, social and artistic context his work reflects the main trends and changes in the national architectural culture of his time. His oeuvre, as far as is known at present, numbers fifty-seven designs, of which thirty-eight realized. The quality and considerable number of realized buildings and industrial complexes places him among the leading architects in Belgrade and Serbia in the first half of the twentieth century, especially among experts of Jewish descent. Najman’s realized designs for residential and mixed residential and commercial buildings in the style of academism define him as one of the main exponents of French influences in Serbian architecture and culture. On the other hand, although he remained outside the formal movement that promoted modern architecture, his creative development ran in parallel and concurrently with that of its main protagonists and his work contributed equally to the acceptance of modern architecture. Najman’s modernist designs, which predominate in his work as a whole, were influenced as much by French as by Central-European architecture, especially in the conception of spatial solutions and the closed form of architectural composition. The background research for the thesis covered all available primary and secondary sources concentrated in Belgrade, Paris, Skopje, Bitola and Novi Sad. The main line of research, based primarily on the historiographical method and then an analytical and comparative approach, was focused on the design aspect of Najman’s work. In parallel with the main line of research, interpretation and evaluation of Najman’s architectural work as a whole, ran the biographical research, including data about his education, family origin, lesser known periods in his life, such as the Second World War and return to Belgrade, as well as possible political and social activity. One of the basic research goals was to establish the scale and importance of Najman’s architectural oeuvre, at once marked by a recognizable style and inseparable from the main trends in Serbian architecture in the interwar period and the first post-war years. Apart from evaluation of Najman’s architectural oeuvre, the focus was also on his role in Serbian architecture in contemporary social and cultural context. Following the architect’s life and professional career, even though his designs were created within a little more than fifteen years, the chronological span of the research covers the first half of the twentieth century.