Паремиолошке јединице у књижевно-умјетничким дјелима у руском и српском језику

Abstract

Културно богатство, историја, национални карактер и стереотипи су најјасније представљени у пословицама, у оквиру којих културна и фолклорна компонента игра главну улогу. У раду се анализирају пословице које су ексцерпиране из руских књижевно- умјетничких дјела и њихових превода на српски језик. Осим књижевно-умјетничких дјела, ради што потпуније анализе, коришћени су и зборници пословица В. И. Даља Пословицы и поговорки русского народа (2009) и В. С. Караџића Српске народне пословице (1987), као и речници Ј. Ж. Гиљотен Српскохрватско-руски паремиолошки речник (1987) и М. Котове Русско-славянский словарь пословиц с английскими соответствиями (2000). У циљу освјетљавања појединих аспеката узето је у обзир и дјело Стефана Митрова Љубише Причања Вука Дојчевића. Анализи су подвргнуте јединице које карактерише релативна устаљеност облика и значења, експресивност, ритмичка организација, тематска ширина, оригиналност, велика смисаона еластичност, афористичност, поучност, максимална сажетост, а на струкурном и синтаксичком плану оне представљају завршену реченицу. Како наш рад почива на разматрању више аспеката, примјењивани су различити методи истраживања, прије свега методи конфронтативне и конпонентне анализе, у оквиру којих је од суштинског значаја и метод преводне еквиваленције. На основу конфронтативне методе указано је колико заједничког имају народи чије се пословице пореде. Будући да је тема интердисциплинарног карактера, након теоријско-методолошког дијела, у којем се наводе основне карактеристике пословица и изрека као саставних дјелова паремиолошког, (с једне стране) или фразеолошког фонда (с друге стране), и у оквиру којег се анализира њихова структура и поријекло и даје опширан преглед њиховог историјског развитка у руском и српском језику, различити аспекти пословица се посматрају са становишта упоредне лингвистике, при чему је полазни језик руски, а циљни српски језик. Ексцерпирана грађа је посматрана са више аспеката: синтаксичког – у оквиру кога се пословице разврставају у више модела у зависности да ли се ради о простој реченици, сложеној (зависној или независној) или једночланој реченици. Други аспект је преводилачки – у оквиру којег се руске пословице разматрају са становишта њихове преводивости, тј. преводне еквиваленције. Трећи аспект је структурни – у оквиру којег се разматра варијантност пословица на различитим језичким нивоима – фонетском, ортографском, морфолошком, лексичком, синтаксичком. Анализа за крајњи циљ има откривање лингвокултуролошке, као и естетске вриједности руских пословица и њихових преводних кореспондената и њихово мјесто у језичкој слици свијета два посматрана блискосродна народа. С обзиром да су српски и руски народ доста слични, да припадају истој онтолошкој матрици, са правом се може очекивати да разлике у оквиру посматране анализе нису велике. Међутим, с обзиром да Руси и Срби живе у различитим социјалним и природним условима, и због одређених културолошких разлика, очекују се и одређене специфичности једног или другог народа, а самим тим и његовог језика, што ћемо показати лингвокултуролошком анализом у овом раду. Како овај рад припада пољу контрастивних проучавања, основни циљ је да се утврде и опишу сличности и разлике руског и српског језика, и то на темељу ексцерпираних пословица које осликавају погледе на свијет руског и српског народа и представљају индикаторе културе посматрана два народа. Поред наведеног, анализа је спроведена и на прагматичном нивоу, јер се наводе ужи и шири контексти употребе пословица преузети из књижевно-умјетничких дјела. У закључном дијелу рада представљени су општи резултати до којих смо дошли током истраживања, а који могу бити од значаја за даља структурна или лингвокултуролошка истраживања паремиолошких јединица у поређеним језицима.

Proverbs, which are greatly determined by national culture and folklore, most clearly reflect the national cultural wealth, history, character and stereotypes. This work analyses a collection of proverbs excerpted from a number of Russian literary and artistic works and their translations into the Serbian language. With a view of achieving a more comprehensive analysis, in addition to literary works of art, the following collections of proverbs were used: V.I. Dalja's Proverbs and Sayings of the Russian People, V. S. Karadžić's Serbian Folk Proverbs (1965), J. Ž. Giljoten's Serbo-Croatian-Russian Paremiological Dictionary (1987) and M. Kotova's Russian-Slavic Dictionary of Proverbs with English Correspondents (2000). In order to shed light on certain aspects of our analysis, Stefan Mitrov Ljubiša's work The stories of Vuk Dojčević (1988) was also taken into account. We have analysed those units which are characterized by relative stability of form and meaning, expressiveness, rhythmic organization, thematic breadth, originality, high semantic elasticity, wittiness, instructiveness, conciseness and which in structural and syntactic sense are constituted as full sentences. As our work studies a range of linguistic aspects, different research methods have been used, primarily the methods of contrastive and componential analysis, both of which incorporate the method of translation equivalence as an essential tool. By means of contrastive analysis, we draw conclusions regarding the cultural similarities between the two people whose proverbs are compared. Since this is a topic of interdisciplinary character, our theoretical-methodological part outlines the basic characteristics of proverbs and sayings as integral parts of the paremiological (on the one hand) and phraseological corpus (on the other), analyses their structure and origin and provides an extensive overview of their historical development both in Russian and Serbian. After this, various aspects of proverbs are observed from the point of view of comparative linguistics with Russian as the source and Serbian as the target language. The excerpted material is observed from several aspects: syntactic – within which proverbs are classified into several models depending on whether they are constituted as simple, complex (dependent or independent) or null-subject sentences. The second aspect is translational within which the Russian proverbs are considered from the point of view of their translatability, i.e. translation equivalences. The third aspect is structural within which the variance of proverbs is considered at different linguistic levels - phonetic, orthographic, morphological, lexical and syntactic. The ultimate goal of the analysis was to determine the linguistic and cultural, as well as aesthetic value of the Russian proverbs and their translation correspondents and to depict how they participate in the way in which the observed, closely related, groups of people conceptualise the world. Having in mind that the Serbian and the Russian people are quite similar, that they belong to the same ontological matrix, it can rightly be assumed that the differences within the observed corpus are not large. However, since the Russians and the Serbs live in different social and natural environments, due to certain cultural differences, some peculiarities of one or another group, and therefore of their languages, are expected, which we will show by the linguistic and cultural analysis in this work. As this work belongs to the field of contrastive studies, its main goal was to determine and describe the similarities and differences between the Russian and the Serbian language based on the excerpted proverbs which depict the worldviews of the two people and serve as indicators of their culture. In addition to the above, the analysis was conducted on a pragmatic level as the narrower and broader literary and artistic contexts of the proverbs’ use have been included. The concluding part of the work presents the general research findings which may be of great importance in further structural or linguo-cultural study of paremiological units in the compared languages.