Прозодијске алтернације у творби речи и њихова примена у настави српског језика

Abstract

раду се испитују прозодијске алтернације које се јављају у творби речи и, у нешто ширем смислу, прозодија творених речи. То се чини на основу грађе црпене из једнотомног Речника српскога језика Матице српске (2011) и за потребе објашњења допуњаване подацима из других акцентованих речника, старијих и новијих. Циљ описивања ових алтернацијa јесте да се утврди њихова класификација и чиниоци који их условљавају, као и класификација творбених средстава и модела према прозодијским особинама. Испитивање се изводи упоређивањем прозодијских ликова мотиватора и твореница и њиховом дескрипцијом уз помоћ двају прозодијских обележја: места акцента и дужине слога, према систему и нотацији П. Ивића, захваљујући чему се иначе сложени опис у систему од шест прозодијских јединица своди на две врсте алтернација. Резултати откривају тежње које се јављају у творбеним моделима, као што је преференција одређених суфикса да не ремете место акцента или да га фиксирају у суфиксалној, претсуфиксалној, иницијалној позицији, те пред ултимом основе, али и да дивергирају у том погледу, бирајући једну од наведених могућности било на основу морфолошких и фонолошких фактора, било без њих. Установљени прозодијски односи се затим примењују на наставу акцентологије. Након испитивања речи‐примера уз помоћ којих се у школским уџбеницима илуструју или увежбавају прозодијске појаве и класификовања таквих скупова према степенима сродности, разматрају се погодности које творбена веза, испољена и на формалном и на семантичком плану, може пружити при избору тих примера и упућује на начин коришћења прикупљене грађе у ту сврху

The paper examines the prosodic alternations that occur in word formation and, in a somewhat broader sense, the prosody of derived words. This is done based on the corpus extracted from the one‐volume Dictionary of the Serbian Language of Matica Srpska (2011), supplemented with data from other accentuated dictionaries, older and newer, for the purpose of explanation. These alternations are described in order to determine their classification and the factors that condition them, as well as to classify derivational affixes and models according to prosodic features. The examination is performed by comparing the prosodic forms of root words and derived words, and by describing them with the help of two prosodic features: the place of stress and the syllable quantity, according to the system and notation of P. Ivić, thanks to which the otherwise complex description in the system of six prosodic units is reduced to two types of alternations. The results reveal tendencies that appear in derivational models, such as the preference of certain suffixes—so as not to disturb the place of the stress or to fix it in the suffixal, pre‐suffixal, initial position, and before the ultima of the root, but also to diverge in that respect, choosing one of the above possibilities either on the basis of morphological and phonological factors, or without them. The established prosodic relations are then applied to the teaching of prosody. After examining the words‐examples used in school textbooks to illustrate or practice prosodic phenomena, and after classifying such sets according to degrees of similarity, the benefits that the derivational connection—expressed both formally and semantically—can provide in choosing these examples are considered, and the manner of using the collected material for this purpose is presented.