Непостојаност модернистичке позиције архитекте у пракси XXI века

Abstract

Рад преиспитује позицију архитектонског модернизма као кодекса који обликује дисциплинарно знање, претпостављајући дијалектички образац који се одликује унутрашњом противречношћу. Модерна је означавала историјску прекретницу у погледу геометријских атрибута грађевине, створивши услове за искорак од репрезентативности класичног језика ка апстрактном јединству облика, простора и функције. Сам покрет је утврђивањем универзалних парадигми тежио ка превазилажењу дивергентних услова архитектонске активности, формализујући њене процесе и дајући им систематски карактер као основ за конституисање аутономне дисциплине. Модернизам је представљао епистемолошко градилиште на коме је подигнут читав нови поредак праксе чији су конструкти, посредством историјских наратива, наткрилили тоталитет струковног искуства.

The paper examines the position of architectural Modernism as the codex that shapes disciplinary knowledge, assuming a dialectical pattern characterized by internal contradiction. Modernism represented a historical milestone in terms of geometrical attributes of a building, achieving a decisive leap from the representability of the classical language to the abstract unity of form, space and function. By establishing universal paradigms, the movement itself sought to overcome the divergent conditions of architectural activity, formalizing its processes and giving them a systematic character as the basis for constituting of an autonomous discipline. Modernism was the epistemological construction site where the entire new order of practice was built, whose constructs, through historical narratives, surpassed the totality of professional experience...