Институционална интеграција етничких заједница у постконфликтним друштвима Балкана

Abstract

У оквирима новог институционализма, рад полази од питања: Зашто су упркос сложеном интегративном уставном дизајну друштва Босне и Херцеговине, Северне Македоније и аутономне покрајине Косова и Метохије (са спорним статусом) и даље постконфликтна и ускраћена за политички легитимитет од стране припадника различитих етничких заједница? Циљ рада је да покаже како постконфликтност није временски ограничен период већ да је реч о институционализованој пракси, перманентном политичком стању које има директне последице по одржање јединствених политичких система. Полази се од претпоставке да је јасна намера међународних представника да мировним споразумима и плановима успоставе уставни поредак који би зауставио и потом онемогућио избијање новог сукоба, произвела ненамераване последице - механизми заштите и представљености различитих заједница су уместо интеграције и уставног патриотизма учврстили подељена друштва у трајном постконфликтном дискурсу. Кроз анализу ставова грађана, примену експертске анкете и структурисаних интервјуа са доносиоцима одлука креирана је скала индекса постконфликтне трансформације која указује на пут постконфликтне зависности. Резултати спроведеног истраживања указују на неколико исхода: постојећи мировни споразуми и планови су и даље предмет дубоких преиспитивања; након окончања сукоба мир је најчешће хибридизован; грађани различитих етничких припадности нису изградили релевантне друштвене кохезивне силе нити осећај припадности према актуелном политичком систему; одлуке етничких политичких елита су често ускраћене за базични консензус; изгледи за помирење су директно у корелацији са механизамима транзиционе правде; и на крају - услед изражених друштвено-политичких сукоба, међународни актери су произведени у трајне посреднике, па чак и институционализоване субјекте постконфликтних политичких система.

Within the new institutionalism, the paper starts with the question: Why, despite the complex integrative constitutional design, the societies of Bosnia and Herzegovina, Northern Macedonia and the autonomous province of Kosovo and Metohija (with disputed status) are still post-conflict and denied political legitimacy by members of different ethnic communities? The aim of this paper is to show that post-conflict is not a time-bounded period, but rather, that it is an institutionalized practice, a permanent political situation that has direct consequences for the maintenance of unified political systems. It is assumed that the clear intention of international representatives to establish a constitutional order through peace agreements and plans that would stop and in turn, prevent the outbreak of a new conflict, has produced unintended consequences - instead of bringing about integration and constitutional patriotism, mechanisms of protection and representation of different communities have strengthened divided societies in permanent post-conflict discourse. Through the analysis of citizens' attitudes, the application of expert surveys and structured interviews with decision makers, a scale of the post-conflict transformation index was created, which indicates the path of post-conflict dependence. The results of the research indicate several outcomes: existing peace agreements and plans are still under deep scrutiny; after the end of the conflict peace is usually hybridized; citizens of different ethnicities have not built relevant social cohesive forces or a sense of belonging to the current political system; decisions of ethnic political elites are often deprived of a basic consensus; the prospects for reconciliation are directly correlated with the mechanisms of transitional justice; and finally - due to pronounced socio-political conflicts, international actors have been turned into permanent mediators and even institutionalized subjects of post-conflict political systems.