Show simple item record

The Byzantine historian Doukas, his history and the end of the Middle Ages in the Balkans

dc.contributor.advisorStanković, Vlada
dc.contributor.otherRadić, Radivoj
dc.contributor.otherMarjanović, Dragoljub
dc.creatorGašić, Dejan R.
dc.date.accessioned2021-06-11T09:34:59Z
dc.date.available2021-06-11T09:34:59Z
dc.date.issued2021-04-22
dc.identifier.urihttp://eteze.bg.ac.rs/application/showtheses?thesesId=8163
dc.identifier.urihttps://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:23809/bdef:Content/download
dc.identifier.urihttp://vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=70036&RID=37255945
dc.identifier.urihttps://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/18362
dc.description.abstractУпркос бројним, те коначно и последњим политичким катастрофама по Византију XV века - њено списатељство достигло је високе интелектуалне и уметничке домете, како међу савременицима, тако и кроз рецепцију историје византијске књижевности. Премда у савременој медиевистици неразборито сагледавани и тумачени кроз улогу литерарних чувара интелектуалног наслеђа антике, што су неретко учени Ромеји и сами истицали или се подтекстом њихових наратива могло читати, viti literati епохе Палеолога (1261 - 1453) су у живот средњовековне и поствизантијске културе нераскидиво и доминантно инкрустрирали влaститу оригиналну књижевност. Тај блистави пламен и јасно видљиви одсјаји изузетно се огледају у текстовима оних „историчара“ који су живели и имали за животни усуд да стварају током и након опсаде и пада Константинопоља 29. маја 1453. године. Незауставиви напредак османских Турака током последњих деценија трајања Царства, ромејске политичке невоље због реално очекиваних и предстојећих катастрофа, оживљене и наде и злокобна пророчанства, трагична разочарања у нарушавајућу стварност, неусаглашеност бројних религиозних схватања и покушаја црквеног сједињења са Римом, јетко и чини се без назирања решења збрајала су се у низ само неких од круцијалних питања која су одређивали судбину Империје, а постала су неизоставне теме садржински и жанровски фасцинантних приповести које су забележили последњи византијски историчари. Средином XV века византијска држава - која је одавно престала да буде Царство империјалних прерогатива – остала је усамљено ограничена на престони Цариград, уз удаљене и раздробљене тракијске апанаже и средишње делове Пелопонеза. Подређена суседској политици и амбицијама, претрпевши значајне и понижавајуће неуспехе, Византија више није била у стању да ефикасно одбрани чак ни преостале поседе и становништво. Са различитих становишта, последња четири „историчара“ Византије – такозваних „историчара пада“ - Георгије Сфранцис, Лаоник Халкокондил, Михаило Критовул и Дука, сачували су призвук и језиви одјек умируће државе, као и крајње значење њеног потпуног политичког колапса – преточивши га (сваки на особен начин) у повесне параметре безвремених симболичких и литерарних представа. Историчар Дука (око 1400 – око 1470), као и његови животни и књижевни савременици, био је сведок последњих разорних преокрета Византијског царства. Највероватније на Лезбосу и у престоној Митилени рецентно је пратио и дознавао страховите вести о последњој опсади и напослетку заузимању Константинопоља од стране Турака. Иако безбедно удаљен од опсадне вреве и крвавог ропца последње ромејске битке, Дукине очи убрзо су биле испуњене разарајућим призорима некадашње хришћанске престонице, на чија згаришта је ступио улогом пониженог дипломате егејских Ђеновљана - Гатилузија, у њихово име данком од свемоћног султана Мехмеда II Освајача купујући Италијанима политичку смрт на одложено. У истом својству, истим поводима и на различитим локацијама, историчар Дука је силом повесних прилика понављао ове увредљиве али по хришћане датог периода незаобилазне мисије, сусрећући притом преживеле Грке, Латине, али и Турке, чијим се језицима служио, спознавајући историјске детаље које је записивао. Рукопис тог историјског „дневника ромејских понижења“ прекинут је новом опсадом, овога пута ђеновљанске Митилене 1462. године у којој је Дука и боравио. Сваки даљи животни детаљ списатеља остао је у домену домишљања, осим преживелих преписа који су уследили доспевши на далеки запад Европе и претпоставке да се историчарев живот окончао око 1470. године. Сва четворица византијских историчара који су писали о опсади и паду Цариграда, упркос и животној и релативно хронолошкој блискости у властитим делима, уједно су изразито различити, најпре због животних искустава, те коначно микрогеографијом свакога од њих, што је, сматрамо, од изузетне важности за историјску анализу Дукиног историјског дела. Датим приступом и уводним делом дисертацијског рада пружили смо преглед досадашњих истраживања, дефинисањем насловне теме и појашњењем методологије истраживања, као и представљањем просторних, временских и тематских оквира. Увод тиме обухвата две целине, које су посвећене питањима историографског жанра, односно прегледу развоја и статуса византијске историографије која је и преточена у епоху Палеолога. Прво поглавље, под називом Особености историографије епохе Палеолога, представља хронолошко и тематско сагледавање византијске историографије и еволуције позноромејске историјске мисли овог доба. Друга целина, Текст и контекст Дукиног историописања посвећен је питањима временског хоризонта, наративној структури и нивоима Дукиног писања историје, затим анализи структуре дела и ауторовог плана писања, као и питањима промишљености и значаја специфичног начина интерпретације догађаја. Кроз читав Дукин рад јасно провејава мисао о предстојећој катастрофи Царства, те је писац у непрестаној потрази за одговором на питање зашто је Град пао? У трећем поглављу, Ромејски свет између Османлија и Латина, истиче се и анализира значај географског подручја Дукиног интересовања, које је ограничено на земље медитеранске обале, југоисточну Европу, Малу Азију, и у мањој мери на земље северне и источне Европе, Западне Азије и Кавказа, свет у који су инволвирани главни колективни актери: Палеолози, Латини и Османлије. Посебно вредан материјал Дукиног дела чини историја формирања османске државе, њен однос с осталим емиратима, Византијом и италијанским колонијама на Леванту. Као посебно важна подцелина јесте Дукин поглед на односе православне и католичке Европе, те је у његовом делу стога посвећена велика пажња питању склапања уније цркава у Ферари-Фиренци (1438-1439). Историчар Дука гради причу о Византији између османског Истока и католичког Запада на два нивоа: првом, у перспективи макро-нарације и, другом, у низу микро-наративних догађаја. Макро-наратив је основа и услов другог нивоа, јер Дука комбинује догађаје у скупове, а не представља их изоловано од ширег историјског контекста. Но, тиме је отворена једна нова димензија у Дукином промишљању ромејске историје, која је сагледана из старозаветне визуре. Из очигледних разлога је тако издвојен сегмент о Страозаветном подтексту његове историје, које се надовезује на пето поглавље, а које носи назив Пад Цариграда: Историчарев ламент изнад Истока и Запада. Чини се да Дукина Историја једино може исправно бити тумачена када се један историјски елемент (у Дукином случају: Пад Константинопоља) посматра кроз тумачење и значење других, ширих историјских елемената (догађаји и деловања личности XIV и XV века). Поигравање односом прошлости и садашњости, питањима узрока, последица и неминовности ових последњих, представља специфично стапање библијских и ромејских историјских хоризоната у Дукином наративу. Пошто Дукина приповест бележи догађаје који су успоставили колективну митологију ромеохеленског духовног хоризонта, чини се да је његов покушај да на тај начин формира стабилан референтни оквир за нова времена, као смисао за интервенцију културног револта против Османлија. Стога, колико год да је Дукина прошлост далека, европска збивања се не могу схватити без позивања на контекст пада Града. Заправо, 1453. годином довршава се давно започета подела Европе на Источну и Западну, насилним заокретом по животе балканских народа. Пето и уједно последње поглавље је стога насловљено Крај средњег века на Балкану. Историчар Дука је, дакле, недвосмислено сведок новог света рођеног на рушевинама византијске државе. Његова хронологија досеже и описује догађаје до 1462. године, који указују на постепени колапс ромејског света и слабости његових савезника и хришћанских суседа. Упркос свом прозападном погледу на свет, Дука такође није могао да превиди и у текст неизоставно преточи постепено преузимање хеленских политичких и духовних образаца од стране османског Истока, или Запада, те коначно и премештање преосталих изгнаних жалосних остатака ромеохеленства према истоку и југу Балканаsr
dc.description.abstractDespite the numerous political catastrophes of Byzantium in the fifteenth century, its letters reached new intellectual and artistic heights, both among the contemporaries and the modern reception of history of Byzantine literature. Despite having been injudiciously assessed by the modern medievalists primarily through their role as custodians of antiquity’s intellectual heritage, the viti literati of the Palaiologan era (1261 - 1453) have dominantly and inseparably inlaid their own original literature into the life of Medieval and post-Byzantine culture. Their bright flame and luminous reflections are visible in the texts of the historians who had been fated, or doomed to live and write during and after the fall of Constantinople on 29th of May 1453. The unrelenting advance of the Ottomans during the last decades of the empire’s existence, the political problems that were inevitable consequence of the future catastrophes, the revived hopes and ominous prophecies, the tragic destructions, the disunity of numerous religious understandings and attempts at union with Rome—all have caustically, and with no glimpse of solution, added up to the rest of the crucial questions that were to decide the faith of the empire, and all became inescapable themes of narratives penned down by the last Byzantine historians, fascinatingly rich in content and genre. During the middle of the fifteenth century, the Byzantine polity - which have long since stopped being an empire of imperial prerogatives – was isolated to its capital along with distant and broken up territories in Thrace and central parts of the Peloponnesos. Subservient to the ambitious politics of its neighbours and suffering considerable and humiliating defeats, Byzantium was no longer capable to effectively defend its remaining possessions nor its people. From different standpoints, the last four historians of Byzantium – the so-called historians of the fall – George Sphrantzes, Laonikos Chalkokondyles, Michael Kritovoulos and Doukas, have all preserved the lurid echo of a dying polity, and the ultimate significance of the utter political collapse of Byzantium – transforming it, each in his own way, into historical parameters of timeless symbolic and literary representations. The historian Doukas (c. 1400 – c. 1470), like his literary contemporaries, was a witness of the final destructive shakes of the Byzantine empire. He was probably in Lesbos, in its capital Mytilene, when he learned the terrible news about the last siege and conquering of Constantinople by the Turks. Although being at a safe distance from the siege and death rattle of the last Byzantine struggle, Doukas’ eyes were soon filled with destructive sights of the formal Christian capital; he stepped into its ashes in the role of a humiliated diplomat of the Genoese Gattilusi family. It was in this capacity that the historian Doukas, forced by the historical circumstances, repeated the insulting but for the Christians of the period inevitable missions, meeting along the way the surviving Greeks, Latins, but the Turks too, whose languages he used, collecting historical details that he would note down The manuscript of the historical ‘diary of the Roman humiliation’ was interrupted with a new siege, this time of the Genoese Mytilene in 1462, where Doukas was residing. Besides the copies of Doukas’ history, which will have reached the far West, and the assumption that he died around 1470, any further detail about the historian’s life remain in the sphere of speculation. Despite the chronological and thematic proximity, the works of all four Byzantine historians of the fall are different due to the diverse experiences and micro-geography of each of them, which is, I believe, exceptionally important for the historical analysis of Doukas’ history. The introduction of the dissertation offers an overview of contemporary research, the definition of the theme and methodological approach, and sets up the spatial, chronological and thematic boundaries. It encompasses two thematic units treating the questions of History as literary genre, and the overview of the development and status of the Byzantine historiography of the Palaiologan Era. The first chapter, The Characteristics of Historiography of the Palaiologan Era, represents chronological and thematic assessment of Byzantine historiography and the evolution of late Byzantine historical thought of the period. The second chapter, Text and Context of Doukas’ Historical Writing, first treats the chronological horizon, narrative structure, and levels of Doukas’ writing of history; next, it provides the analysis of the structure and writing plan of the work, and tackles the questions of forethought and significance of the specific manner in which the events are interpreted. The forthcoming catastrophe of the empire permeates Doukas’ work, and the author is constantly looking for an answer to the question why have the City fallen? Stressing its importance, the third chapter, The Roman World Between the Ottomans and the Latins, provides an analysis of the geographical space of Doukas’ interest, limited to the Mediterranean coast, south-eastern Europe, Asia Minor, and, to a less extent, the lands of the northern and eastern Europe, western Asia and Caucasus; the world in which the main collective actors are dominantly involved: the Palaiologans, the Latins, and the Ottomans. Particularly important units of Doukas’s work are, first, the foundational history of the Ottoman state, including its relationship with the other emirates, Byzantium and the Italian states in the Levant, and, second, the historian’s perception of the relationship between the Orthodox and Catholic Europe, and the great attention given to the Church Union of Ferrara-Florence (1438-1439). The historian Doukas builds his narrative of Byzantium between the Ottoman East and Catholic West on two levels: through the macro-narrative perspective, and through a series of micro-narrative events. The micro-narrative is the foundation and condition of the second level, because Doukas groups events together, and does not isolate them from the wider historical context(s). However, this also opens a new dimension of Doukas’ contemplation of Roman history, viewed through the prism of the Old Testament. For obvious reasons, this also leads to the separate segment concerning the Old-Testament subtext of Doukas’ history, which is linked to the fourth chapter: “The Fall of Constantinople: Historian’s Lament over East and West.” It appears that Doukas’ History can be accurately interpreted only when one historical constituent (in Doukas’ case, the fall of Constantinople) is observed though interpretation and significance of other, broader historical elements (the events and political agents’ actions during the fourteenth and fifteenth century). The play with the relationship between the present and the past, and the questions of the causes and consequences, including the inevitability of the latter, represent a specific blending of the biblical and Roman historical horizons in Doukas’ narrative. Doukas’ history notes down the events which have established a collective mythology of Romeo-Hellenic spiritual horizon, and it seems this was his attempt to form a stable paradigm for future period, so as to make sense of a cultural revolt against the Ottomans. Therefore, as much as Doukas’ past seem to be far away, the European events cannot be understood without the context of the fall of the City. In fact, the year 1453 completes the divide of Europe into the East and West that had long since begun, with a violent turn for the Balkan peoples. Accordingly, the fifth, and the last chapter is entitled: The End of the Middle Ages in the Balkans. The historian Doukas was, therefore, undoubtedly a witness of the new world being born upon the ashes of the Byzantine polity. His chronological border reaches the events of 1462, depicting the gradual collapse of Byzantium and weakness of its allies and other Christian neighbours. Despite his pro-Western views, Doukas could not overlook, and he inserts into his text, the gradual adoption of the Hellenistic political and spiritual models by the Ottoman East, and/or the European West, and, ultimately, the migration of the exiled Romano-Hellenic remnants towards the East and the south of the Balkansen
dc.languagesr
dc.publisherУниверзитет у Београду, Филозофски факултетsr
dc.rightsopenAccessen
dc.rights.urihttps://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/4.0/
dc.sourceУниверзитет у Београдуsr
dc.subjectисторичар Дука (око 1400 – око 1470)sr
dc.subjectThe Historian Doukas (c. 1400 – c. 1470)en
dc.subjectHistoria Turcobyzantina (1341-1462)sr
dc.subject„историчари пада“sr
dc.subjectВизантијаsr
dc.subjectепоха Палеологаsr
dc.subjectОсманско царствоsr
dc.subjectпад Константинопољаsr
dc.subjectкрај средњег векаsr
dc.subjectБалканsr
dc.subjectHistoria Turcobyzantina (1341 - 1462)en
dc.subject‘historians of the fall’en
dc.subjectByzantiumen
dc.subjectPalaiologan eraen
dc.subjectThe Ottoman Empireen
dc.subjectthe fall of Constantinopleen
dc.subjectthe end of the Middle Agesen
dc.subjectthe Balkansen
dc.titleВизантијски историчар Дука, његово дело и крај средњег века на Балкануsr
dc.title.alternativeThe Byzantine historian Doukas, his history and the end of the Middle Ages in the Balkansen
dc.typedoctoralThesisen
dc.rights.licenseBY-NC-ND
dc.identifier.fulltexthttps://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/71795/IzvestajKomisije28808.pdf
dc.identifier.fulltexthttps://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/71794/Doktorat_28808.pdf
dc.identifier.rcubhttps://hdl.handle.net/21.15107/rcub_nardus_18362


Files in this item

Thumbnail
Thumbnail

This item appears in the following Collection(s)

Show simple item record

openAccess
Except where otherwise noted, this item's license is described as openAccess