Дужничка доцња у римском класичном праву

Abstract

Дужничка доцња је неиспуњење могуће, доспеле и утуживе престације за које је одговоран дужник. Из оваквог одређења појма проистиче да је за њен настанак неопходно да се кумулативно оствари пет услова. Престација која се дугује мора да доспе на наплату, да у том тренутку њено испуњење буде могуће и утуживо, неопходно је да она није испуњена и да је за то одговоран дужник. Једно од најспорнијих у литератури јесте питање да ли је позивање дужника да испуни престацију – интерпелација – услов настанка дужничке доцње. Обрада извора указује на то да интерпелација није услов настанка дужничке доцње. Услов настанка дужничке доцње је дужникова одговорност за неиспуњење. Када је она субјективна, услов одговорности је дужникова кривица. Услов кривице је да је дужник имао свест о својој обавези (намера и свесни нехат) или да је морао да има свест о својој обавези (несвесни нехат). Интерпелација је тек један од начина да се дужник лиши могућности да позивом на одсуство свести негира своју одговорност. Међутим, због своје практичности, она је вероватно била у пракси најчешће коришћени начин увођења елемента свести у дужникову одговорност, али то не мења закључак да позивање дужника да испуни престацију није услов настанка дужничке доцње. Када се не испуни престација из облигације заштићене тужбом без клаузуле ex fide bona, дужник не одговара уколико је до неиспуњења дошло услед више силе или случаја. Уколико је до неиспуњења дошло услед несвесног нехата, дужник не одговара за обавезе из стипулације, али одговара за обавезе из легата. Кад до неиспуњења дође услед свесног нехата или намере, дужник је одговоран. Када се не испуни престација из облигације заштићене тужбом са клаузулом ex fide bona, дужник не одговара уколико је до неиспуњења дошло услед више силе. За неиспуњење до ког је дошло услед casus-а, дужник је одговарао у правним пословима у којима је предвиђена одговорност за кустодију, док код осталих облигација заштићених тужбом са клаузулом ex fide bona, није. За намеру је, наравно, одговарао у обе поменуте групе правних послова. Када је реч о нехату, дужник који је одговарао за кустодију је недвосмислено одговарао и за нехат, док код осталих облигација заштићених тужбом са клаузулом ex fide bona, то није случај, премда је тенденција ширења одговорности са намере на нехат у класичном добу ипак присутна. Одговорност је прво укључивала груби нехат, да би касније у обзир дошао и нехат уопште, пре свега у оним правним пословима од којих је дужник имао корист. Управо овакав приступ био је увод у развој тзв. утилитетног начела током посткласичног периода римског права. Друго од два у литератури најспорнија јесте питање да ли је претварање облигације у трајну - perpetuatio obligationis – последица дужничке доцње. Да би се перпетуација облигације сматрала последицом дужничке доцње, дужничка доцња би морала да буде њен узрок. Узроком неке појаве сматра се околност која је нужна и довољна за њен настанак. Међутим, да би дошло до претварања облигације у трајну, задоцњење у испуњењу престације нити је нужна, нити је довољна околност. Дужничка доцња утиче на перпетуацију облигације утолико што проширује круг случајева у којима до ње може да дође. Овај утицај већ је садржан у последици дужничке доцње – преласку ризика од немогућности испуњења престације настале случајем или вишом силом са повериоца на дужника. И пре и после настанка дужничке доцње, до перпетуације долази када је дужник одговоран за немогућност испуњења престације. Разлика је у томе што за немогућност испуњења престације, пре настанка доцње дужник одговара ако је он или лице, односно ствар, за коју је одговоран проузроковала немогућност, док након падања у доцњу, он одговара, поред дотадашњих разлога, и за немогућност испуњења престације до које је дошло случајем или вишом силом. За разлику од перпетуације облигације, последице дужничке доцње биле су прелазак ризика од настанка штете неиспуњењем престације са повериоца на дужника, прелазак ризика од немогућности испуњења престације настале случајем или вишом силом са повериоца на дужника и настанак дужникове обавезе за коју је претходно уговорено да дужничка доцња за њу представља одложни услов. Чишћење доцње могло је да наступи деловањем како повериоца, тако и дужника. Задоцнели дужник могао је да очисти доцњу испуњењем примарне престације и санирањем евентуално настале штете, исплатом евентуалних затезних камата или уговорне казне. Поверилац је доводио до чишћења доцње одбијањем понуде уредне исплате, новацијом (наравно, заједно са дужником), ослобођењем од дуга, одлагањем наступања рока испуњења, уговарањем услова (такође са дужником) и сл. Слобода уговорних страна ово је свакако омогућавала.

Dužnička docnja je neispunjenje moguće, dospele i utužive prestacije za koje je odgovoran dužnik. Iz ovakvog određenja pojma proističe da je za njen nastanak neophodno da se kumulativno ostvari pet uslova. Prestacija koja se duguje mora da dospe na naplatu, da u tom trenutku njeno ispunjenje bude moguće i utuživo, neophodno je da ona nije ispunjena i da je za to odgovoran dužnik. Jedno od najspornijih u literaturi jeste pitanje da li je pozivanje dužnika da ispuni prestaciju – interpelacija – uslov nastanka dužničke docnje. Obrada izvora ukazuje na to da interpelacija nije uslov nastanka dužničke docnje. Uslov nastanka dužničke docnje je dužnikova odgovornost za neispunjenje. Kada je ona subjektivna, uslov odgovornosti je dužnikova krivica. Uslov krivice je da je dužnik imao svest o svojoj obavezi (namera i svesni nehat) ili da je morao da ima svest o svojoj obavezi (nesvesni nehat). Interpelacija je tek jedan od načina da se dužnik liši mogućnosti da pozivom na odsustvo svesti negira svoju odgovornost. Međutim, zbog svoje praktičnosti, ona je verovatno bila u praksi najčešće korišćeni način uvođenja elementa svesti u dužnikovu odgovornost, ali to ne menja zaključak da pozivanje dužnika da ispuni prestaciju nije uslov nastanka dužničke docnje. Kada se ne ispuni prestacija iz obligacije zaštićene tužbom bez klauzule ex fide bona, dužnik ne odgovara ukoliko je do neispunjenja došlo usled više sile ili slučaja. Ukoliko je do neispunjenja došlo usled nesvesnog nehata, dužnik ne odgovara za obaveze iz stipulacije, ali odgovara za obaveze iz legata. Kad do neispunjenja dođe usled svesnog nehata ili namere, dužnik je odgovoran. Kada se ne ispuni prestacija iz obligacije zaštićene tužbom sa klauzulom ex fide bona, dužnik ne odgovara ukoliko je do neispunjenja došlo usled više sile. Za neispunjenje do kog je došlo usled casus-a, dužnik je odgovarao u pravnim poslovima u kojima je predviđena odgovornost za kustodiju, dok kod ostalih obligacija zaštićenih tužbom sa klauzulom ex fide bona, nije. Za nameru je, naravno, odgovarao u obe pomenute grupe pravnih poslova. Kada je reč o nehatu, dužnik koji je odgovarao za kustodiju je nedvosmisleno odgovarao i za nehat, dok kod ostalih obligacija zaštićenih tužbom sa klauzulom ex fide bona, to nije slučaj, premda je tendencija širenja odgovornosti sa namere na nehat u klasičnom dobu ipak prisutna. Odgovornost je prvo uključivala grubi nehat, da bi kasnije u obzir došao i nehat uopšte, pre svega u onim pravnim poslovima od kojih je dužnik imao korist. Upravo ovakav pristup bio je uvod u razvoj tzv. utilitetnog načela tokom postklasičnog perioda rimskog prava. Drugo od dva u literaturi najspornija jeste pitanje da li je pretvaranje obligacije u trajnu - perpetuatio obligationis – posledica dužničke docnje. Da bi se perpetuacija obligacije smatrala posledicom dužničke docnje, dužnička docnja bi morala da bude njen uzrok. Uzrokom neke pojave smatra se okolnost koja je nužna i dovoljna za njen nastanak. Međutim, da bi došlo do pretvaranja obligacije u trajnu, zadocnjenje u ispunjenju prestacije niti je nužna, niti je dovoljna okolnost. Dužnička docnja utiče na perpetuaciju obligacije utoliko što proširuje krug slučajeva u kojima do nje može da dođe. Ovaj uticaj već je sadržan u posledici dužničke docnje – prelasku rizika od nemogućnosti ispunjenja prestacije nastale slučajem ili višom silom sa poverioca na dužnika. I pre i posle nastanka dužničke docnje, do perpetuacije dolazi kada je dužnik odgovoran za nemogućnost ispunjenja prestacije. Razlika je u tome što za nemogućnost ispunjenja prestacije, pre nastanka docnje dužnik odgovara ako je on ili lice, odnosno stvar, za koju je odgovoran prouzrokovala nemogućnost, dok nakon padanja u docnju, on odgovara, pored dotadašnjih razloga, i za nemogućnost ispunjenja prestacije do koje je došlo slučajem ili višom silom. Za razliku od perpetuacije obligacije, posledice dužničke docnje bile su prelazak rizika od nastanka štete neispunjenjem prestacije sa poverioca na dužnika, prelazak rizika od nemogućnosti ispunjenja prestacije nastale slučajem ili višom silom sa poverioca na dužnika i nastanak dužnikove obaveze za koju je prethodno ugovoreno da dužnička docnja za nju predstavlja odložni uslov. Čišćenje docnje moglo je da nastupi delovanjem kako poverioca, tako i dužnika. Zadocneli dužnik mogao je da očisti docnju ispunjenjem primarne prestacije i saniranjem eventualno nastale štete, isplatom eventualnih zateznih kamata ili ugovorne kazne. Poverilac je dovodio do čišćenja docnje odbijanjem ponude uredne isplate, novacijom (naravno, zajedno sa dužnikom), oslobođenjem od duga, odlaganjem nastupanja roka ispunjenja, ugovaranjem uslova (takođe sa dužnikom) i sl. Sloboda ugovornih strana ovo je svakako omogućavala.

Mora debitoris is an unfulfillment of a possible, due and enforceable obligation for which the debtor is responsible. Consequently, five conditions need to be fulfilled cumulatively so that it would come into being. Prestation owed must be due, its fulfillment must at that moment be possible and enforceable, it must be unfulfilled and the debtor must be responsible for it. One of the most controversial issues in the literature is the question whether warning the debtor to fulfill the prestation – interpellatio – is a condition of mora debitoris. Analysis of the sources implies that it is not. The condition of mora debitoris is debtor’s responsibility for the unfulfillment. When it is a subjective one, the condition of the responsibility is debtor’s guilt. The condition of guilt is debtor’s awareness of his obligation (intent and conscious negligence) or at least his duty to be aware of it (unconscious negligence). Interpellatio is merely one of the ways to deprive the debtor of a possibility to justify his unfulfillment arguing the lack of awareness. However, due to the fact that it was a very practical means, it was probably the most commonly used way to introduce the element of awareness into debtor’s responsibility. Nevertheless, the conclusion that warning the debtor to fulfill the prestation – interpellatio – is not a condition of mora debitoris stands still. When prestation of an obligation protected by an actio without the ex fide bona clause is unfulfilled, the debtor is not responsible if the unfulfillment is the result of a casus or a vis maior. If it is a consequence of unconscious negligence, the debtor is not responsible for the stipulatio obligations, but he is for the legatum ones. When the unfulfillment results from conscious negligence or intent, the debtor is responsible. When prestation of an obligation protected by an actio with the ex fide bona clause is unfulfilled, the debtor is not responsible if the unfulfillment is the result of a vis maior. The unfulfillment caused by a casus, resulted in the debtors responsibility in obligations with custodia responsibility, while this was not the case with the remaining obligations protected by an actio with the ex fide bona clause. Responsibility for intent, of course, was present in both of these groups of obligations. When it comes to negligence, the debtor responsible for custodia was undoubtedly responsible for negligence as well, which cannot be said for the rest of obligations protected by an actio with the ex fide bona clause, despite the fact that the tendency of broadening the responsibility from dolus to culpa was present during the classical period. Firstly, culpa lata was inserted in the scope of responsibility, followed by negligence in general, mostly in the obligations from which debtor benefited. This approach was exactly the thing that led to the development of the so-called utility principle during the postclassic period of Roman law. The second of the two most controversial issues in the literature is the question whether perpetuatio obligationis is a consequence of mora debitoris. In order for perpetuatio to be a consequence of mora debitoris, mora debitoris would would have to be its cause. A cause of an object is a necessary and sufficient circumstance of its occurrence. However, mora debitoris is neither of those for perpetuatio obligationis. Mora debitoris affects perpetuatio obligationis by merely broadening the scope of circumstances in which it can occur. This effect is already contained by one of the consequences of mora debitoris, namely – the transfer of risk of the impossibility of prestation fulfillment caused by casus or vis maior from the creditor to the debtor. Both prior and posterior to the beginning of mora debitoris, debtor’s responsibility is what causes the perpetuatio obligationis. The difference is that prior to mora, the debtor is responsible if he himself, or a person or a thing for which he is generally responsible, cause the impossibility, while posterior to it, he is responsible, apart from the aforementioned, for the impossibility caused by casus or vis maior. Unlike perpetuatio obligationis, the consequences of mora debitoris were transfer of risk of the occurrence of damages caused by casus or vis maior from the creditor to the debtor, transfer of risk of the impossibility of prestation fulfillment caused by casus or vis maior from the creditor to the debtor as well as the occurrence of debtor’s obligation for which it had been previously agreed that mora debitoris would present its suspensive condition.