Геоеколошко вредновање Рамсарских подручја у функцији одрживог развоја локалних заједница у Србији

Abstract

Два заштићена подручја Србије − специјални резерват природе „Царска бара” и предео изузетних одлика „Власина”, анализирана су с аспекта природно-географског и социо економског потенцијала који би омогућио одрживи развој локалних заједница на тим просторима. Основни циљ је био утврдити да ли проглашење једног простора заштићеним у Србији утиче на свакодневни живот и привређивање локалног становништва и колико је локална заједница укључена у процес управљања? Да ли су кочница развоја природни или социо-економски фактори? Најпре је инвентарисан и анализиран природни потенцијал, затим социо-економски сагледан кроз анализу одрживости становништва, док су директни ставови локалног становништва о животу у заштићеном подручју, управљачу и даљим плановима везаним за живот и рад, добијени методом анкете. Апострофирајући туризам као једину одрживу делатност пригодну за заштићена подручја, извршено је вредновање. Зависно од врсте туризма, одговарајући елементи су оцењивани као позитивни или негативни за жељени тип коришћења. Инвентарисано је и анализирано материјално и нематеријално културно наслеђе. Могућности за развој рекреативног и излетничког туризма су оцењене као осредње, за развој руралног такође, док је за развој туризма специфичних интересовања подручје ПИО „Власина” оцењено као веома добро. Антропогеографски потенцијал оцењен је недовољно атрактивним да буде самосталан туристички мотив. Сиромаштво локалног становништва као последица незапослености која премашује (на Власини значајно) републички просек, јесте главна кочница развоја истраживаних подручја. Ретка и нетакнута природа, декларативно законом заштићена, није сама по себи довољна, а предуслови одрживог развоја – свест локалног становништва о вредностима њиховог завичаја и сарадња са управљачем, не постоје.

Two Serbia’s protected areas, Special Nature Reserve “Carska bara” and Outstanding Nature Landscape “Vlasina”, were analyzed from the aspect of natural-geographical and socio-economic potential that would enable sustainable development of their local communities. The aim was to determine whether the proclamation of a protected area in Serbia affects the daily life and economy of the local population and how much the local community is involved in the management process? Are the limiting factors natural or socio-economic ones? An inventory of the natural potential was drew up and analyzed, socio-economic potential was perceived through the analysis of population sustainability, while the perception of the local residents about life in the protected area, their future plans and the manager, were obtained by survey. Emphasizing tourism as the only sustainable activity suitable for protected areas, an evaluation was performed. Depending on the type of tourism, corresponding elements were rated as positive or negative. Tangible and intangible cultural heritage was inventoried and analyzed. Opportunities for the development of recreational, excursion and rural tourism, were rated passable, while the development of tourism of specific interests, for the area of “Vlasina”, was estimated very good. The anthropogeographical potential was estimated insufficiently attractive for an independent tourist motive. Poverty of the local population as a consequence of unemployment rate that exceeds the national average, was seen as the main obstacle to the development of the researched areas. Untouched nature, protected by law, is not enough in itself. Prerequisites for sustainable development, the ecological awareness of the local population and cooperation with the manager, do not exist.