Концепт фрагментарности и кодирање недостатака ка новим облицима архитектонске модерности

Abstract

Полазећи од идеје да се дисперзност амбивалентне позиције припадања и неприпадања, сваки пут изнова измешта изван постојећих концепција, рад отвара могућност за многострукост раслојавања стварности. Фрагментација се поставља као модел тумачења реалности и испитивања капацитета мере неодређености и недовршености архитектуре у контексту постдигиталног света и културе. Дестабилизацијом реалности виртуелним, свет видљивог постаје видљивост аутономних слика - визуелно искуство у сопственим фрагментима. Стављањем у исту раван концепција недовршености и недостатка, као онога што увек измиче прецизној дефиницији, остајемо у зони трага могућег, у амбивалентном односу према сопственом остваривању и немогућности његовог испуњења. То значи да се концептуализација фрагментисаних форми одвија у пољу виртуелног, исцртавајући обрисе сопственог облика дигиталним кодом тако да несталност, променљивост и непредвидивост постају пројектантски изазов и проблем. Двострука природа свих ствари намеће питања прекорачења у сопственој реалности, узимајући за свој објект сам процес као производњу нових стања. Увек на позицији између, парадоксално, недостатак постаје сопствени циљ, који је могућ само ако се фокус помери на сам процес настанка или његове суштинске неостваривости.

Beginning with the idea that the elusive nature of the ambivalent position, between belonging and not-belonging, is constantly placed outside existing conceptions, this work aims to unlock the potential for a multiple layering of reality. Fragmentation is positioned as a model for interpreting reality and for examining the capacity to measure the ambiguity and incompleteness of architecture in a post-digital world and culture. By destabilizing reality through the virtual, the visual world becomes a vision of autonomous images – a visual experience within its own fragments. Thus, placing the concepts of incompleteness and insufficiency on the same plane, as something that eludes precise definition, we remain grasping for the possible. As a result, they remain in an ambivalent relationship to their totality and the inability to fulfill it. This means that the conceptualization of fragmented forms occurs virtually, depicting their own outline through digital code, thus making variability and unpredictability a design challenge; a task and a problem. The dual nature of all things raises the question of exceeding one’s own reality, taking for one’s object the process itself and the production of new conditions. Always being in-between, insufficiency paradoxically becomes its own goal, one only possible if focus shifts to the process of creation or its essential unattainability.