Право својине на пољопривредном земљишту

Abstract

Право својине на пољопривредном земљишту има посебно место у систему вредности свих друштвених заједница, а и у хронологији настајања и развоја својинских односа. Сматра се да су први облици својине настали управо присвајањем пољопривредног земљишта. Друштво је тада допустило појединцима да на том добру од егзистенцијалног значаја успоставе власт која је омогућавала да га користе и да другима забране да то чине. Власници пољопривредног земљишта и данас имају ту привлегију, али је она с једне стране ексклузивнија, а са друге, знатно сужена. Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација је земљиште прогласилa за необновљиви ресурс од посебног значаја за човечанство. Институције Европске уније су закључиле да треба омогућити државама чланицама да уведу ограничења која би спречила његово отимање и друштвено неприхватљиву концентрацију. Друштвена заједница штити привилеговани положај власника, али му намеће и одређене дужности. Право својине се више не сматра апсолутним. Суд правде Европске уније је констатовао да оно има социјалну функцију и да може бити ограничено у јавном интересу. За својинске односе на пољопривредном земљишту важи посебан правни режим, много рестриктивнији од других, који ће временом бити употпуњен новим ограничењима, условљеним растућим потребама за храном, растом светске популације, климатским променама, смањењем обрадивих површина и др. Реч је о променама од изузетног значаја за читав свет. Међутим, у Србији 50 година није објављена ни једна свеобухватна научна студија на ту тему, а празнина постоји и у страној литератури. У овој докторској дисертацији је право својине на пољопривредном земљишту анализирано у целости, као специфичан правни институт који се интензивно мења. Подлогу за то представљају вишегодишња истраживања.

The right of ownership on agricultural land has a special place in the value system of all social communities, as well as in the chronology of the emergence and development of property relations. It is believed that the first forms of ownership arose through the appropriation of agricultural land. Society then allowed individuals to establish control over that good of existential importance that allowed them to use it and to forbid others to do so. The owners of agricultural land still have that privilege today, but it is on the one hand more exclusive, and on the other hand, significantly narrowed. The Food and Agriculture Organization of the United Nations has declared soil a non-renewable resource of special importance to humanity. The institutions of the European Union have concluded that it should be possible for the member states to introduce restrictions that would prevent its grabbing and socially unacceptable concentration. The social community protects the privileged position of the owner, but also imposes certain duties on him/her. The right of ownership is no longer considered absolute. The Court of Justice of the European Union stated that it has a social function and can be limited in the public interest. A special legal regime, much more restrictive than others, applies to property relations on agricultural land, which will be supplemented in time by new restrictions, conditioned by growing food needs, world population growth, climate change, reduction of arable land areas, etc. These are changes of great importance for the whole world. However, no comprehensive scientific study on this topic has been published in Serbia in the last 50 years, and there is a gap in foreign literature as well. In this doctoral dissertation, the right of ownership on agricultural land is analyzed in its entirety, as a specific legal institute that is changing intensively. The basis for that are numerous years of research.