Стратегије дестигматизације у спољној политици држава: студија случаја спољне политике Републике Србије од 2001. до 2018. године

Abstract

Стигматизација држава је један од најмоћнијих и најтрајнијих облика стратификације у међународном друштву. Свесне да их стигма онемогућава да у међународним односима уживају једнак положај и третман као остале државе, стигматизоване државе настоје да се тог терета што брже ослободе. Важна позорница за дестигматизацију јесте спољна политика према некадашњим непријатељима. Главно истраживачко питање ове дисертације је зашто државе паралелно примењују различите, чак и контрадикторне стратегије дестигматизације у односима према бившим непријатељима. У раду се тврди да држава примењује паралелно различите стратегије дестигматизације уколико се нађе у ситуацији „дестигматизацијске дилеме“. Дестигматизацијска дилема је ситуација у којој држава осећа бојазан да компромисне стратегије које воде бржој дестигматизацији уједно умањују њену безбедност у односима са бившим непријатељима. Она проистиче из паралелности тежње ка што бржој дестигматизацији, која државу усмерава ка употреби компромисних стратегија, и тежње ка очувању безбедности, која државу усмерава ка употреби негацијских стратегија. Теоријски модел понуђен у дисертацији представља пионирско објашњење одабира стратегија дестигматизације у спољној политици. Емпиријска провера модела врши се кроз студију случаја спољне политике Републике Србије од 2001. до 2018. године. Србија је један од парадигматских примера државе која тежи дестигматизацији, а која у односу према бившим непријатељима примењује паралелено различите, па и контрадиткорне стратегије. У раду се врши интерепретативистичко праћење процеса спољнополитичког деловања Србије према бившим непријатељима у овом периоду, уз употребу анализе дискурса. Емпиријски допринос дисертације се огледа у оригиналној класификацији и темељној дескрипцији спољне политике Србије у 21. веку.

Stigmatization of states is one of the most powerful and permanent forms of stratification in the international society. Aware that stigma disables them to enjoy equal position and treatment in the international relations as other states, stigmatized states tend to do away with this burden as quickly as possible. An important stage for destigmatization is the foreign policy towards former enemies. The main research question of this dissertation is why the states in parallel apply different and even contradictory strategies of destigmatization in their relations with former enemies. The dissertation claims that the state applies different destigmatization strategies in parallel in case it finds itself in a situation of “destigmatization dilemma”. Destigmatization dilemma is the situation in which the state fears that compromising strategies leading towards fast destigmatization at the same time reduce its security in relations with former enemies. It stems from the parallel pursuit of the fastest possible destigmatization – directing the state to use compromising strategies, and the pursuit of preserving security – directing the state to use negation strategies. The theoretical model offered in the dissertation presents a pioneer explanation of the choice of destigmatization strategies in foreign policy. Empirical verification of the model is conducted through a case study of the foreign policy of the Republic of Serbia in the period 2001 – 2018. Serbia is one of the paradigmatic cases of a state which strives towards destigmatization, applying in parallel even contradictory strategies in its relations with former enemies. The dissertation applies an interpretivist process tracing of Serbia’s foreign policy towards former enemies in the given period, with the use of discourse analysis. The empirical contribution of the dissertation is reflected in the original classification and thorough description of the foreign policy of Serbia in the 21st century.