Языковая картина мира в прозе Владимира Казакова

Abstract

Настоящая работа посвящена исследованию прозаических текстов Владимира Казакова, написанных в период с 1965 по 1988 гг. в лучших традициях авангарда. Предельно гибридная проза данного автора рассматривается сквозь призму трех главных категорий человеческого познания – времени, пространства, языка – которые он в своем творчестве стремится преодолеть. Уникальный словесный мир Казакова, парящий «на грани», или говоря терминами постмодернистской поэтики – казаковский хаосмос, воспринимается как продукт автодиалога, ведущегося автором в целях самопознания, то есть повторного воссоединения с миром. Чувство абсурда, вызванное невозможностью узнать себя, понять собственное существование, находит отражение в ряде тем, а также мотивов, строящих зыбкую, неуловимую, сугубо имманентную реальность. Среди ключевых обнаруживаются темы отчуждения, одиночества, отчаяния, отражения, исчезновения, вечности, призрачности, памяти, смерти, страха, а также мотивы окна, зеркала, часов, реки, моста, мгновений, фонарей, дали, света и т.д. Немаловажными предстают и различные литературные приемы: диалогизация, антропоморфизация, театрализация, карнавализация, драматизация, автобиографизм, документализм, лексический повтор и др. Работа в итоге выявляет, что процесс самопознания воспринимается Казаковым, как попытка возврата в лоно мира через освобождение от уз рационального мировосприятия. Данный опыт освобождения подразумевает выход за пределы сознания по ту сторону, в широкое неизведанное пространство хаоса, скрывающее потенциал к сотворению новых миров. Единственным средством такого прорыва, как бунта против абсурдного человеческого существования, Казакову видится язык, поскольку лишь в языке человек-мир находит себе место. Именно поэтому, для понимания поэтики данного автора стержневым является рассматривание многоуровневого языкового эксперимента, ломающего и отрицающего привычные представления, но заодно создающего новую, языковую картину мира условностей, и тем самым преподносящего спасение.

Овај рад је посвећен проучавању прозних текстова Владимира Казакова аписаних од 1965. до 1988. године у најбољим традицијама авангарде. Крајње хибридна проза овог аутора посматра се кроз призму трију основних категорија људске спознаје – времена, простора и језика – које аутор својим стваралаштвом тежи да превазиђе. Јединствени словесни свет Казакова, што лебди „на граници“, или, говорећи речником постмодернистичке поетике – казаковски хаосмос, поима се као продукт аутодијалога, који аутор води у циљу самоспознаје, односно поновног сједињавања са светом. Осећање апсурда, изазвано немогућношћу препознавања себе самога, разумевања сопственог постојања, налази одјек у низу тема и мотива, који граде непостојану, неухватљиву, крајње иманентну реалност. Међу кључним су тема отуђености, усамљености, очаја, одраза, ишчезавања, вечности, привидности, сећања, смрти, страха, као и мотиви прозора, огледала, сати/сатова, реке, моста, тренутка, фењера, даљине, светлости итд. Од нарочитог значаја су и различити књижевни поступци: дијалогизација, антропоморфизација, театрализација, карневализација, драматизација, аутобиографизам, документализам, лексичка понављања и др. Рад у коначници показује да Казаков процес самоспознаје разумева као покушај повратка у наручје света кроз ослобађање од спрега рационалног поимања. Ово искуство ослобађања подразумева излазак с ону страну свести, изван њених граница, у широки неистражени простор хаоса, који скрива потенцијал за стварање нових светова. Такав продор, схваћен као бунт против апсурда људског постојања, према Казакову може бити начињен једино језиком, будући да само у језику човек-свет налази своје место. Управо је због тога за разумевање ауторове поетике кључно разматрање вишестраног језичког експеримента, који слама и одбацује устаљене представе, али уједно ствара нову, језичку слику света условности, и самим тим нуди спасење.