Esteticizam Laze Kostića

Abstract

Циљ дисертације је да истражи основе на којима почива Костићево размишљање и његов естетицизам. Наиме, Костић је градио своју естетику на основама симетрије и хармоније, које обједињене укрштајем, касније чине и тежиште његовог поимања стварности. Костић излази из традиционалних оквира посматрања стварности и света, и у много чему, његово размишљање има велики број додирних тачака са размишљањима извесних филозофских претходника, као што су Платон, Хераклит и Хегел. Антика му је била инспирација на више начина, а пре свега, он је инспирисан Хомеровом Илијадом, и то јасно показује кроз своје естетичке списе. Укрштај је симболичка представа не само света него и уметности, укрштај је првобитна мотивација, јер је само кроз судар опречних принципа и снага он видео и снагу стваралачког израза, те тако он повезује и поезију са филозофијом, утирући пут неким новим естетским параметрима, а и зато што је сматрао да поезија једино уз мисао може да оствари своју потпунију сврху. Хармонија није разумевана на типичан, већ сасвим другачији, антагонистички начин, јер ју је он видео као супротност симетрији, али у исти мах и њену елементарну неопходност за достизање савршенства. Потом је он своју теорију о укрштају применио у свом најзначајнијем песничком остварењу Santa Maria della Salute и о томе ћу посебно писати, као и о његовој мисаоној вези и сличности са бројним филозофима, уз акценат на повезаности са Оскаром Вајлдом. Вајлд је, попут Костића, лепоту поставио у центар космоса и својих промишљања, с тим што Костић лепоту повезује са светлошћу, што је и директан утицај грчке митолошке мисли. Костић види непрекидну борбу супротности као једини пут којим се долази до напретка, и то је типично Хераклитово размишљање, али је сам моменат јединства супротности, као нечег што је њима иманентно, Хегелово одређење. Хегелово јединство супротности је синоним за укрштај, а аутентична снага у борби Хераклитов и Ничеов моменат. На крају, његови естетски списи, укрштај као појам, борба супротности и вера у такво размишљање као основе самог стваралаштва, све то га је водило ка укрштају два опречна принципа- земаљског и небеског у песми Santa Maria della Salute.

Cilj disertacije je da istraži osnove na kojima počiva Kostićevo razmišljanje i njegov esteticizam. Naime, Kostić je gradio svoju estetiku na osnovama simetrije i harmonije, koje objedinjene ukrštajem, kasnije čine i težište njegovog poimanja stvarnosti. Kostić izlazi iz tradicionalnih okvira posmatranja stvarnosti i sveta, i u mnogo čemu, njegovo razmišljanje ima veliki broj dodirnih tačaka sa razmišljanjima izvesnih filozofskih prethodnika, kao što su Platon, Heraklit i Hegel. Antika mu je bila inspiracija na više načina, a pre svega, on je inspirisan Homerovom Ilijadom, i to jasno pokazuje kroz svoje estetičke spise. Ukrštaj je simbolička predstava ne samo sveta nego i umetnosti, ukrštaj je prvobitna motivacija, jer je samo kroz sudar oprečnih principa i snaga on video i snagu stvaralačkog izraza, te tako on povezuje i poeziju sa filozofijom, utirući put nekim novim estetskim parametrima, a i zato što je smatrao da poezija jedino uz misao može da ostvari svoju potpuniju svrhu. Harmonija nije razumevana na tipičan, već sasvim drugačiji, antagonistički način, jer ju je on video kao suprotnost simetriji, ali u isti mah i njenu elementarnu neophodnost za dostizanje savršenstva. Potom je on svoju teoriju o ukrštaju primenio u svom najznačajnijem pesničkom ostvarenju Santa Maria della Salute i o tome ću posebno pisati, kao i o njegovoj misaonoj vezi i sličnosti sa brojnim filozofima, uz akcenat na povezanosti sa Oskarom Vajldom. Vajld je, poput Kostića, lepotu postavio u centar kosmosa i svojih promišljanja, s tim što Kostić lepotu povezuje sa svetlošću, što je i direktan uticaj grčke mitološke misli. Kostić vidi neprekidnu borbu suprotnosti kao jedini put kojim se dolazi do napretka, i to je tipično Heraklitovo razmišljanje, ali je sam momenat jedinstva suprotnosti, kao nečeg što je njima imanentno, Hegelovo određenje. Hegelovo jedinstvo suprotnosti je sinonim za ukrštaj, a autentična snaga u borbi Heraklitov i Ničeov momenat. Na kraju, njegovi estetski spisi, ukrštaj kao pojam, borba suprotnosti i vera u takvo razmišljanje kao osnove samog stvaralaštva, sve to ga je vodilo ka ukrštaju dva oprečna principa- zemaljskog i nebeskog u pesmi Santa Maria della Salute.