Облици индикатива и субјунктива у шпанском језику и њихови еквиваленти у српском: семантичко-прагматичка анализа и дидактичке импликације

Abstract

Ова дисертација се бави анализом глаголских начина индикатива и субјунктива у шпанском језику и одговарајућим облицима у српском. Употреба глаголског начина, као једног од могућих израза модалности, условљена је граматичко-семантичким и контекстуалним параметрима, па се значење те категорије објашњава на основу синтаксичких односа у реченици као и у светлу комуникационе функције исказа, а са становишта најзначајнијих прагматичких теорија. Рад почива на дескриптивно-компаративном методолошком поступку јер сагледава тему из перспективе два типолошки различита језика са циљем да установи проблеме приликом усвајања овог дела шпанске граматике. Истраживање је спроведено на узорку састављеном од 123 студента треће и четврте године Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, као и од 79 изворних говорника. Имајући у виду географску распрострањеност шпанског језика и могуће регионалне разлике, у истраживање су укључени Шпанци, Мексиканци и Кубанци, али само су Шпанци имали статус контролних испитаника, јер је њихов језички варијетет нашим студентима најближи. Испитаници су радили граматички тест, где се очекивало да, у складу са контекстом, изаберу једну од понуђених опција (индикатив, субјунктив или оба начина) и да образложе одговор. Резултати потврђују постављене хипотезе: да говорници српског језика греше у употреби индикатива и субјунктива чак и када имају висок ниво знања језика и да се фактуална употреба субјунктива издваја као посебан проблем. Такође, анализом уџбеника које су студенти користили утврдили смо да се фактуална употреба субјунктива само успутно и површно помиње. Сматрамо да би уџбеници за странце требало да иду укорак са савременим лингвистичким истраживањима, што, уопште узев, није случај са описом индикатива и субјунктива. Стога предлажемо увођење појма (не)асертивност у тумачење глаголских начина уопште и, коначно, примену интегралног наставног метода, који би објединио контрастивну анализу и комуникативну наставу.

This thesis undertakes the analysis of the Spanish verb moods indicative and subjunctive and the equivalent forms in the Serbian language. The use of verb mood, which is one of the ways modality can be expressed, is conditioned by grammatical-semantic and contextual parameters. As a result, the explanation of that category is based on the syntactic relations in the sentence, as well as on the communicative function of the utterance, and it is approached from the point of view of the most important pragmatic theories. The study employs a descriptive-comparative methodology, because the object of the research are two typologically different languages with the aim of seeking to address the issues encountered in the acquisition of Spanish indicative and subjunctive. The research was conducted among 123 third and fourth-year students of the Faculty of Philology in Belgrade and the Faculty of Philology and Arts in Kragujevac, as well as 79 native Spanish speakers. Given that Spanish is a geographically widespread language and that there are regional differences, the questionnaire was filled in by the Spanish, Mexican and Cuban participants; however, the control group consisted of only the peninsular Spanish speakers, because their language variety is more familiar to the students. The respondents were presented with a multiple-choice grammar test (depending on the context they had to choose indicative, subjunctive or both) and were expected to justify their choice. The findings confirm the initial hypotheses: native Serbian speakers tend to make mistakes in the use of indicative and subjunctive even when they have a high level of language proficiency and the factual use of subjunctive is the most prevalent error. Furthermore, having analysed the contents of the textbooks used by the students, we ascertained that the factual use of subjunctive is barely mentioned and that its explanation is incomplete. We argue that textbooks for foreigners should follow contemporary linguistic research, which, on the whole, is not the case with the description of Spanish verb mood. Consequently, we advocate including the concept of (non-)assertion in the definition of the verb moods and, finally, the implementation of an integral teaching method, which would strive to encompass contrastive analysis and the communicative approach.