Визуелна репрезентација племства у српској култури XVIII века у Хабсбуршкој монархији

Abstract

Током XVIII века српска култура изнедрила је најмање тридесет за сада познатих портрета који се могу довести у везу са племством. Њима се прикључују и грађевине сакралне и профане намене подизане средствима и за потребе племићких породица, као и група предмета из домена примењене уметности који су се првобитно налазили управо у овим здањима. О тим предметима и грађевинама до сада је писано у више наврата и у различитим контекстима и обимима. Ипак, прво а и последње опсежније истраживање племства везано је за домен културне историје и објављено је пре више од осамдесет година. Резултат је то превасходно идеолошке климе која је током XX века постајала све хладнија према племству као друштвеном феномену, нарочито нововековном, почевши да отопљава тек на измаку овог столећа. Решавајући друге проблеме, пре свега оне који се односе на питања везана за појам стила, историчари српске уметности сакупили су солидан фонд информација о уметничким делима, сведочанствима или предметима ствараним за потребе племства али је изостао покушај да се постави питање повода њиховог настанка, чиме би се отворио један нов и веома важан контекст њиховог значења и значаја. Тако питања везана за племство XVIII века нису до сада, у проучавањима историје српске културе, сагледавана нити проблематизована са позиција савремених методолошких приступа историје уметности. У овом раду се испитује феномен визуелне репрезентације – један од кључних појмова савремене историје уметности – на примеру племства српске етничке и православне верске припадности у оквирима Хабзбуршке монархије у XVIII веку. Кроз сагледавање племства као друштвеног феномена у прецизно дефинисаном идеолошком оквиру монархијског система постале су видљиве идејне основе његовог манифестовања у домену визуелне културе. На тај начин остварује се допринос проучавању историје српске односно европске уметности и откривају се нова знања која указују на нужност преиспитивања досадашњих ставова о племству.

During the 18th century, Serbian culture has produced at least thirty, for now known, portraits that can be related to nobility. Along with the portraits, numerous buildings of the sacral and secular use had been built by and for the needs of noble families. Within these buildings, a group of objects from the fields of applied art was originally placed. So far, several studies have been written on the subject of these architectural works and applied art objects in different occasions, contexts and quantity. However, first and even the last extensive research of nobility is related to cultural history and was published more than eighty years ago. This has been the result of an ideological climate in the 20th century that was becoming increasingly colder towards the sociological phenomenon of nobility, especially regarding the one from an early modern period. This climate started to warm up at the very end of last century. Addressing other problems, primarily those related to the notion of style, Serbian art historians have collected a solid fund of information on artworks, testimonies or items created for the needs of the nobility, but an attempt to problematize the question of their creation remained absent. This question would open a new and very important context of the meanings and relevance these objects and artworks have had at the time. Such question, regarding the nobility of the 18th century has not been problematized so far in the study of the history of Serbian culture from the perspective of contemporary methodological methods. This work examines the phenomenon of the visual representation – as one of the key concepts of contemporary art history – on the example of the nobility of Serbian ethnicity and Orthodox religion within the framework of the Habsburg Monarchy in the 18th century. Through perceiving the nobility as a social phenomenon in the precisely defined ideological framework of the monarchy system, the ideal basis of its manifestation in the field of visual culture became visible. In this way, a contribution is achieved to the study of the history of Serbian and European art. The perspectives this contribution indicates are noticeable within the necessity of reapproaching current position this phenomenon has in the history of art.