Цикличност и реверзибилност миграција азиланата у одабраним земљама Западног Балкана

Abstract

Предмет истраживања ове дисертације јесте анализа цикличног и реверзибилног карактера савремених миграција азиланата из земаља Западног Балкана, тачније из Србије, Босне и Херцеговине и Северне Македоније. У питању су емигранти који су одређено време боравили у европским земљама где су аплицирали за азил због заштите од дискриминације, угрожености права на живот, образовања или на пример, лечења. Ови захтеви у већини случајева нису уважени, те су се подносиоци вратили у земље порекла. Код многих миграната постоји тенденција ка поновној емиграцији и након поступка реадмисије, па можемо рећи да ове миграције имају цикличан ток што их чини врло интересантним. У истраживању је нагласак стављен на анализу образаца и карактеристика кретања овог типа миграната, затим на истраживање њихових демографских и социо-економских особина, односно друштвеног положаја, а нагласак је на квалитативној димензији истраживаног феномена, јер су извори података о овој врсти миграција и мигрантима веома скромни. Рад обухвата анализу основних појмова (миграције, цикличност миграција, савремене миграције) и њихових карактеристика, као и анализу и класификацију постојећих извора података који се користе у истраживању миграција. Један део теоријског оквира садржи и преглед теорија, односно досадашњих сазнања о савременим миграцијама у земљама Западног Балкана у условима савремених европских миграционих токова. У методолошком оквиру анализиране су основне карактеристике метода случаја и објашњени разлози опредељења за примену овог метода у истраживању, а затим су дефинисани предмет и циљеви истраживања, хипотеза и индикатори. Прикупљање података је реализовано у две фазе. У првој фази подаци су прикупљени посредством интервјуа са 30 представника организација и институција које се баве питањима миграција и реадмисије у Србији, Босни и Херцеговини и Северној Македонији. У другој фази урађено је 40 дубинских интервјуа са повратницима, азилантима у Србији и то у градовима Суботици, Новом Саду, Београду и Нишу. Током овог дела истраживања примењен је и метод посматрања, што је документовано фотографијама са терена. Резултати истраживања су показали да су тражиоци азила из најсиромашнијих слојева друштва, ниско квалификовани или неквалификовани, који своје, углавном економске проблеме и депривацију, покушавају да превазиђу остваривањем статуса азила или неким другим моделом за насељавање у земљи дестинације. Потврђене су претпоставке да ове миграције обухватају већином кретање социјално угрожених/искључених категорија становништва, што их чини посебно рањивим у процесу миграције, односно директно утиче на начин њихове емиграције, и на отежано позиционирање у друштву дестинације и друштву порекла (тржишту рада, социјалним мрежама). Поред ограничавајућих чинилаца код саме популације азиланата, уочена су веома значајна институционална ограничења њиховој интеграцији. У све три земље су уочене тешкоће у планирању и спровођењу мера интеграције повратника, те недостатак средстава за ове мере. Већину пракси и хуманитарних активности спроводе невладине организације које идентификују проблеме и потребе популације повратника, али најчешће нису укључене у процесе креирања политика и доношења одлука у њиховој интеграцији. Анализа прикупљених података показала је да су све истражене земље Западног Балкана потписници споразума о реадмисији којима се обавезују на прихват својих држављана након депортације или добровољног повратка. Овај процес одвија се паралелно са процесом транзитних миграција избеглица са Блиског Истока ка ЕУ, те су због тога земље Западног Балкана морале да конструишу одређене механизме за управљање овим миграционим токовима. Ипак, политике ових земаља углавном су формулисане кроз отварање преговарачких поглавља или кроз визну либерализацију, остављајући веома мало простора Србији, Македонији и БиХ за аутономију миграционих политика. Њихове миграционе политике овим представљају инструменте европске миграционе политике.

Predmet istraživanja ove disertacije jeste analiza cikličnog i reverzibilnog karaktera savremenih migracija azilanata iz zemalja Zapadnog Balkana, tačnije iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije. U pitanju su emigranti koji su određeno vreme boravili u evropskim zemljama gde su aplicirali za azil zbog zaštite od diskriminacije, ugroženosti prava na život, obrazovanja ili na primer, lečenja. Ovi zahtevi u većini slučajeva nisu uvaženi, te su se podnosioci vratili u zemlje porekla. Kod mnogih migranata postoji tendencija ka ponovnoj emigraciji i nakon postupka readmisije, pa možemo reći da ove migracije imaju cikličan tok što ih čini vrlo interesantnim. U istraživanju je naglasak stavljen na analizu obrazaca i karakteristika kretanja ovog tipa migranata, zatim na istraživanje njihovih demografskih i socio-ekonomskih osobina, odnosno društvenog položaja, a naglasak je na kvalitativnoj dimenziji istraživanog fenomena, jer su izvori podataka o ovoj vrsti migracija i migrantima veoma skromni. Rad obuhvata analizu osnovnih pojmova (migracije, cikličnost migracija, savremene migracije) i njihovih karakteristika, kao i analizu i klasifikaciju postojećih izvora podataka koji se koriste u istraživanju migracija. Jedan deo teorijskog okvira sadrži i pregled teorija, odnosno dosadašnjih saznanja o savremenim migracijama u zemljama Zapadnog Balkana u uslovima savremenih evropskih migracionih tokova. U metodološkom okviru analizirane su osnovne karakteristike metoda slučaja i objašnjeni razlozi opredeljenja za primenu ovog metoda u istraživanju, a zatim su definisani predmet i ciljevi istraživanja, hipoteza i indikatori. Prikupljanje podataka je realizovano u dve faze. U prvoj fazi podaci su prikupljeni posredstvom intervjua sa 30 predstavnika organizacija i institucija koje se bave pitanjima migracija i readmisije u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji. U drugoj fazi urađeno je 40 dubinskih intervjua sa povratnicima, azilantima u Srbiji i to u gradovima Subotici, Novom Sadu, Beogradu i Nišu. Tokom ovog dela istraživanja primenjen je i metod posmatranja, što je dokumentovano fotografijama sa terena. Rezultati istraživanja su pokazali da su tražioci azila iz najsiromašnijih slojeva društva, nisko kvalifikovani ili nekvalifikovani, koji svoje, uglavnom ekonomske probleme i deprivaciju, pokušavaju da prevaziđu ostvarivanjem statusa azila ili nekim drugim modelom za naseljavanje u zemlji destinacije. Potvrđene su pretpostavke da ove migracije obuhvataju većinom kretanje socijalno ugroženih/isključenih kategorija stanovništva, što ih čini posebno ranjivim u procesu migracije, odnosno direktno utiče na način njihove emigracije, i na otežano pozicioniranje u društvu destinacije i društvu porekla (tržištu rada, socijalnim mrežama). Pored ograničavajućih činilaca kod same populacije azilanata, uočena su veoma značajna institucionalna ograničenja njihovoj integraciji. U sve tri zemlje su uočene teškoće u planiranju i sprovođenju mera integracije povratnika, te nedostatak sredstava za ove mere. Većinu praksi i humanitarnih aktivnosti sprovode nevladine organizacije koje identifikuju probleme i potrebe populacije povratnika, ali najčešće nisu uključene u procese kreiranja politika i donošenja odluka u njihovoj integraciji. Analiza prikupljenih podataka pokazala je da su sve istražene zemlje Zapadnog Balkana potpisnici sporazuma o readmisiji kojima se obavezuju na prihvat svojih državljana nakon deportacije ili dobrovoljnog povratka. Ovaj proces odvija se paralelno sa procesom tranzitnih migracija izbeglica sa Bliskog Istoka ka EU, te su zbog toga zemlje Zapadnog Balkana morale da konstruišu određene mehanizme za upravljanje ovim migracionim tokovima. Ipak, politike ovih zemalja uglavnom su formulisane kroz otvaranje pregovaračkih poglavlja ili kroz viznu liberalizaciju, ostavljajući veoma malo prostora Srbiji, Makedoniji i BiH za autonomiju migracionih politika. NJihove migracione politike ovim predstavljaju instrumente evropske migracione politike.