Ekonomsko – socijalni efekti reformi sistema direktnog oporezivanja građana

Abstract

Predmet doktorske disertacije je teorijska i empirijska analiza poreza na dohodak i imovinu građana u Evropi i implikacije istih na poreski sistem Srbije. Značaj pojedinih poreskih oblika u poreskoj strukturi može se sagledavati bilo s aspekta udela u BDP-u ili udela u ukupnim poreskim prihodima, ali ako se fokus posmatranja izmesti s aspekta obveznika – građana, navedeni direktni porezi postaju najznačajniji, jer se tiču njihovog standarda i utiču na ekonomsko ponašanje. Tema disertacije je obrađena na celovit način koji je istovremeno uključio i predstavljanje teorijsko – metodološke osnove oporezivanja dohotka i imovine. S obzirom da oporezivanje nepokretnosti i dohotka na nivou EU nije harmonizovano, evropske zemlje centralne i istočne Evrope su same kroz reforme tragale za takvom strukturom koja je efikasna za njih i koja bi trebalo da im pruži optimalne socijalne i redistributivne efekte za stanovništvo. Sve su to razlozi što većina tranzicionih država nije uvela niti čist flat ili sintetički model oporezivanja dohotka, već su sve izabrale poluhibridne modifikacije teorijskih modela. Ovakav ishod je to posledica delovanja faktora u dužem periodu, tj. različitih istorijskih, društveno-političkih i ekonomskih okolnosti. Uzimajući u obzir različite teorijske modele i analizirane efekte u odabranim privredama EU u okviru ove disertacije uvažene su različite karakteristike analiziranih fenomena, kao što je premisa da u sistemima u kojima se preko poreza na imovinu i poreza na dohodak ostvaruje mnoštvo nefiskalnih ciljeva dolazi do povećanja složenosti i alokativne pristrasnosti poreskog sistema. Kao komplement analizi efekata poreza na imovinu i dohodak, istovremeno je ispitivano da li je redistributivni efekat poreza na dohodak i imovinu u evropskim zemljama centralne i istočne Evrope nizak. Proučavanjem poreskih efekata u EU i Srbiji sa nekoliko aspekata i zaključcima obezbeđena je veća pouzdanost, a time i naučni i praktični značaj. Istraživanjem je ukazano na neophodnost da se, uz reforme oporezivanja dohotka i imovine, vrše paralelne reforme socijalnog osiguranja (posebno imajući u vidu negativne demografske tendencije). Srbija je zemlja, koja je u manjoj ili većoj meri poslednjih 30 godina bila opterećena brojnim makroekonomskim disbalansima. Kako se postojeći sistem direktnih poreza u Srbiji odlikuje odsustvom horizontalne i vertikalne pravičnosti, alokativnom pristrasnošću i relativnom složenošću koja stvara značajne troškove administriranja, njegova temeljna reforma je neophodna. Slično savremenim privredama, možemo reći da ni u Srbiji, gledano s fiskalnog stanovišta, porezi na dohodak i imovinu nemaju centralnu ulogu. Cilj rada je i da se, na osnovu analize evropskih iskustva u direktnom oporezivanju građana izvedu preporuke za srpske fiskalne reforme. Nosioci poreske politike preko direktnih poreza pokušavaju ostvariti brojne ciljeve, kao što su konkurentno fiskalno okruženje, ali i ispuniti očekivanje da navedeni porezi budu pravični i jednostavni i za ostvarivanje drugih nefiskalnih ciljeva. Oni nisu pogodni instrumenti kojima se može značajno uticati na ekonomsku efikasnost i privredni rast, pa se redistributivni efekti često lakše i efikasnije mogu ostvariti kroz druga sredstva ekonomske politike (npr. kroz sistem socijalnih naknada). S obzirom na kompleksnost teme, u radu su korišćeni različiti statistički metodi. Uz ponuđene scenarije, na raspolaganju su nam i evropska iskustva u reformama direktnih poreza građana.