Објектност у постмодерној пракси

Abstract

Овај рад aнализира појаву и однос према објектности у уметности кроз генезу авангарди ХХ века, појава у друштву које их подстичу или прате, међусобне односе авангардних покрета, циклусе и начине који елементе, а посебно објект, у одређеним временским размацима мењају, одбацују, а затим, с надоградњом, поново усвајају. Осим тога, ове „реинкарнације” праћене су и географски, то јест на који начин, на којим територијама и уз које подстицаје се авангарде појављују, развијају, да ли и како утичу једна на другу. Најзад, и бројни опречни ставови теоретичара, критичара и самих уметника део су ове анализе, која испитује и претпоставке о даљем току објектне уметности, као и уметничких пракси уопште у току XXI века. Почетком XX века, под разним друштвеним, политичким, економским и историјским околностима, дошло је до замаха који је заувек променио начин на који тумачимо слику, не само њену тематику и композицију већ и питање концепта, односа слике и уметника према публици, према другим облицима уметности, институцијама, критици, као и сопственој сврси и смислу. Сам назив који је првобитно означавао војну претходницу– авангарда, у потпуности карактерише ове бројне правце који су кренули да мењају устаљена и ограничена правила још у другој половини ХIХ века, с идејама далеко испред свог времена. Технолошки напредак и друштвене промене утичу на појаву много интензивнијих авангарди на почетку ХХ века. Њихове основне карактеристике биле би, између осталог, одбацивање академизма, лицемерства институција, као и улоге слике као предмета дивљења и продајног продукта, иновације и теорије у области композиције (првенствено у области боје и форме), паралелна егзистенција већег броја различитих авангардних покрета у исто или приближно време, као и њихови међусобни утицаји, сажимање разних постојећих сликарских техника с примењеним уметностима, паралелно интересовање и бављење уметника и другим облицима стваралаштва (поезија, проза, театар, истраживање звука, оптике и слично), друштвени и политички ангажман, и, што је главно, смелост у експерименту, што је довело до појаве сасвим нових уметичких техника и начина изражавања. Неке од најважнијих нових уметничких пракси биле су колаж, papier colle, асамблаж, редимејд, фотомонтажа, контрарељеф, фротаж, и друге. Настале истраживањем форме, ове технике су, у првој половини ХХ века, донеле свест о објекту као о сасвим самосталном уметничком појму, до тада присутном искључиво у вајарству, али на различит начин. Ово ће, не без утицаја промена у друштву, деловати и на уметничке правце у другој половини ХХ века, који су даље развијали (и повремено одбацивали) објектност, надограђујући је новим, проширеним концептима. Тако у послератној уметности долази до развоја постмодерне, обогаћене новим медијима и праксама, великим делом инспирисаним првим авангардама, и рађају се инсталације, амбијенти, ленд-арт, боди-арт, перформанс, хепенинг, деколаж, видео-уметност и тако даље. Ове неоавангарде коначно су донеле одређену мултидисциплинарност – уметност никада више није строго пратила један одређени правац, различити савремени начини изражавања почели су да егзистирају истовремено један с другим, а исто тако и с класичним уметничким праксама, уметници су се изборили за виши степен самосталности и права, иновације и експериментални пројекти су прихваћени од стране излагачких институција, а технолошки развитак омогућио је континуирану појаву нових медија. Исто тако, слика на платну такође је и данас неисцрпно поље изражавања, на коме ауторска индивидуалност и експеримент дају нове, различите резултате, теорије и идеје.

Ovaj rad analizira pojavu i odnos prema objektnosti u umetnosti kroz genezu avangardi HH veka, pojava u društvu koje ih podstiču ili prate, međusobne odnose avangardnih pokreta, cikluse i načine koji elemente, a posebno objekt, u određenim vremenskim razmacima menjaju, odbacuju, a zatim, s nadogradnjom, ponovo usvajaju. Osim toga, ove „reinkarnacije” praćene su i geografski, to jest na koji način, na kojim teritorijama i uz koje podsticaje se avangarde pojavljuju, razvijaju, da li i kako utiču jedna na drugu. Najzad, i brojni oprečni stavovi teoretičara, kritičara i samih umetnika deo su ove analize, koja ispituje i pretpostavke o daljem toku objektne umetnosti, kao i umetničkih praksi uopšte u toku XXI veka. Početkom XX veka, pod raznim društvenim, političkim, ekonomskim i istorijskim okolnostima, došlo je do zamaha koji je zauvek promenio način na koji tumačimo sliku, ne samo njenu tematiku i kompoziciju već i pitanje koncepta, odnosa slike i umetnika prema publici, prema drugim oblicima umetnosti, institucijama, kritici, kao i sopstvenoj svrsi i smislu. Sam naziv koji je prvobitno označavao vojnu prethodnicu– avangarda, u potpunosti karakteriše ove brojne pravce koji su krenuli da menjaju ustaljena i ograničena pravila još u drugoj polovini HIH veka, s idejama daleko ispred svog vremena. Tehnološki napredak i društvene promene utiču na pojavu mnogo intenzivnijih avangardi na početku HH veka. NJihove osnovne karakteristike bile bi, između ostalog, odbacivanje akademizma, licemerstva institucija, kao i uloge slike kao predmeta divljenja i prodajnog produkta, inovacije i teorije u oblasti kompozicije (prvenstveno u oblasti boje i forme), paralelna egzistencija većeg broja različitih avangardnih pokreta u isto ili približno vreme, kao i njihovi međusobni uticaji, sažimanje raznih postojećih slikarskih tehnika s primenjenim umetnostima, paralelno interesovanje i bavljenje umetnika i drugim oblicima stvaralaštva (poezija, proza, teatar, istraživanje zvuka, optike i slično), društveni i politički angažman, i, što je glavno, smelost u eksperimentu, što je dovelo do pojave sasvim novih umetičkih tehnika i načina izražavanja. Neke od najvažnijih novih umetničkih praksi bile su kolaž, papier colle, asamblaž, redimejd, fotomontaža, kontrareljef, frotaž, i druge. Nastale istraživanjem forme, ove tehnike su, u prvoj polovini HH veka, donele svest o objektu kao o sasvim samostalnom umetničkom pojmu, do tada prisutnom isključivo u vajarstvu, ali na različit način. Ovo će, ne bez uticaja promena u društvu, delovati i na umetničke pravce u drugoj polovini HH veka, koji su dalje razvijali (i povremeno odbacivali) objektnost, nadograđujući je novim, proširenim konceptima. Tako u posleratnoj umetnosti dolazi do razvoja postmoderne, obogaćene novim medijima i praksama, velikim delom inspirisanim prvim avangardama, i rađaju se instalacije, ambijenti, lend-art, bodi-art, performans, hepening, dekolaž, video-umetnost i tako dalje. Ove neoavangarde konačno su donele određenu multidisciplinarnost – umetnost nikada više nije strogo pratila jedan određeni pravac, različiti savremeni načini izražavanja počeli su da egzistiraju istovremeno jedan s drugim, a isto tako i s klasičnim umetničkim praksama, umetnici su se izborili za viši stepen samostalnosti i prava, inovacije i eksperimentalni projekti su prihvaćeni od strane izlagačkih institucija, a tehnološki razvitak omogućio je kontinuiranu pojavu novih medija. Isto tako, slika na platnu takođe je i danas neiscrpno polje izražavanja, na kome autorska individualnost i eksperiment daju nove, različite rezultate, teorije i ideje.