Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина

Abstract

У дисертацији се упоредно анализира тријадологија Светог Григорија Богослова и Светог Августина, са акцентом уочавања две равни појма бића – личности и суштине, као и њихових позиција унутар онтолошког исказа. Методолошки, анализа се контекстуализује у две равни: 1) историјској, као контекст где се отачка тријадологија исказује као одговор савелијанско-аријанском изазову; 2) савременој, као контекст увођења отачке тријадологије у савремена теолошка егзистенцијална разматрања, у првом реду антропологије, као и преиспитивање утицајних егзегетских приступа где се тријадологија Светог Августина доводи у неку врсту контраста са тријадологијом кападокијских отаца. Циљ дисертације је да укаже да у тријадологији оба оца постоји идентичан појам бића који обухвата две равни – личност и суштину, те да су позиције ове две равни, унутар појма бића такве да личност представља темељну онтолошку инстанцу. С тим у вези, испитује се оправданост егзегезе тријадологије Светог Августина као оне која појам личности искључује из појма бића или је ставља у секундарни положај у односу на суштину. Дисертација за полазну основу има сведочанства самих отаца, Светог Григорија Богослова и Светог Августина, о постојању заједничке тријадологије правоверних Грка и Латина у четвртом, односно у петом веку. Због тога полази са хипотезом постојања блиског тријадолошког учења код Светог Григорија Богослова и Светог Августина. Почетна хипотеза се подржава анализом питања односа према природној теологији код двојице отаца, у склопу којег се разматра и њихово однос према античкој философији, а потом и кроз тумачење божанског откривења као кључног за тријадологију. У склопу овога хипотеза блискости тријадолошког учења показује се кроз анализу контекста развијања самог тријадолошког учења – као отклон од савелијанства и аријанства. Као темељно важно питање за приступ отачкој егзегези тријадологије анализирају се и њихови ставови према односу богословља и икономије. Кључне анализе у подршци почетне хипотезе налазе се у питањима божанске монархије, појма једносуштности и појма личности у тријадологији. У овој анализи, која обухвата и изражајне и појмовне онтолошке аспекте, долази се до закључка да у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина постоји заједничко учење о појму бића које подразумева две равни – личност и суштину, те да личност, као онтолошка категорија, представља утемељујућу раван бића. Постојање одређених разкија у тумачењу тријадолошког догмата показује се на питању унутар тројичнох односа, посебно по питању вечног односа Сина и Духа Светога, али и са могућношћу егзегезе која, у многим важним егзегетским моментима, доводи до сагласја

The dissertation analyzes the triadology of St. Gregory the Theologian and St. Augustine of Hippo in a comparative manner, with the emphasis on the observation of two levels in terms of being - personhood and essence, as well as their positions within the ontological statement. Methodologically speaking, the analysis is contextualized within two levels: 1) historical, as a context where patristic Trinitarian theology is expressed as a response to Sabellian-Arian challenge; 2) contemporary, as the context of introducing the patristic Trinitarian theology into contemporary theological existential considerations, primarily anthropological, as well as the re-examination of influential exegetical approaches with Trinitarian theology of St. Augustine being brought into some kind of contrast with Trinitarian theology of Cappadocian fathers. The aim of the dissertation is to indicate an identical concept of being that includes two levels - personhood and essence in Trinitarian theology of both fathers and that positions of these two levels, within the concept of being, are such that personhood represents the last ontological instance. In this respect, justification of the exegesis of St. Augustine’s Trinitarian theology is examined as the one that excludes the concept of personhood from the notion of being, or puts it in a secondary position in relation to essence. The starting point of the dissertation incorporates the testimonies of the fathers, St. Gregory the Theologian and St. Augustine of Hippo, about the existence of the mutual Trinitarian theology of Orthodox Greeks and Latins in the fourth, i.e. in the fifth century. This is why this dissertation considers a hypothetical existence of a close triadological teaching in St. Gregory's and St. Augustine's teaching. The initial hypothesis is supported by the analysis of the relation towards natural theology of these two fathers, in the context of which their relation to ancient philosophy is also considered as well as the interpretation of divine revelation as crucial to triadology. In light of this, the hypothesis of the close connection of triadological teaching is demonstrated through the analysis of a developmental concept which includes the triadological teaching itself - as an exception from Sabellianism and Arianism. As an essential issue for accessing patristic exegesis of Trinitarian theology, patristic attitudes towards the relation of theology and economy are also analyzed. Key analyses in support of the initial hypothesis are found in the issues of divine monarchy, the notion of consubstantiality and the concept of personhood in triadology. In this analysis, which includes both expressive and conceptual ontological aspects, it is concluded that in Trinitarian theologz of St. Gregory the Theologian and St. Augustine of Hippo there is a mutual teaching about the notion of being that implies two levels - personhood and essence, and that personhood, being an ontological category, represents a fundamental level of being. The possibility of any differences is shown in the context of trinitarian relationships, regarding the eternal relationship between the Son and the Holy Spirit, but also with the possibility of an exegesis that leads to harmony