Кооперативна настава и академска саморегулаторна ефикасност ученика као предикатори школског успеха

Abstract

У теоријском оквиру дисертације разматрано је питање одређења школског успеха и његових кључних чинилаца. Анализирана су питања теоријског утемељења кооперативне наставе, одређења њених основних карактеристика и кључних структуралних компонената. Приказани су методолошки оквири и резултати истраживања на подручју кооперативне наставе који су значајни за проблем овог истраживања. Анализирана су питања теоријског утемељења академске саморегулаторне ефикасности, одређења њених карактеристика и основних компонената, као и одређења појмова кључних за њено разумевање (самоефикасности и саморегулисаног учења). Такође, дати су методолошки оквири и резултати релевантних истраживања академске саморегулаторне ефикасности ученика. У раду се истражује релевантност регресионог модела предиктора школског успеха ученика утемељеног на интегрисаним начелима теорије социјалне међузависности и социјално когнитивне теорије. Циљ истраживања био је да се испита да ли су кооперативна настава и академска саморегулаторна ефикасност ученика значајни предиктори њиховог школског успеха. Коначни узорак испитаника чинило је 516 ученика седмог разреда основне школе. За потребе испитивања заступљености кооперативне наставе у школама конструисана је ОКС-КН скала, док је за потребе испитивања изражености академске саморегулаторне ефикасности ученика адаптирана СРУ скала (Suzić i sar., 2013). Школски успех ученика мерен је преко просечне оцене ученика на полугодишту актуелне школске године. Нацрт истраживања је регрeсиони. Све везе између варијабли у моделу су једносмерне и предиктивне. Резултати истраживања показују да се у школама кооперативна настава често не реализује у правом смислу те речи, јер је у пракси заступљеност индикатора њених основних компонената половична. Изузев изазова, све позитивне компоненте академске саморегулаторне ефикасности ученика су израженије од њихових супротних димензија, то јест негативних компонената. Поједине позитивне димензије академске саморегулаторне ефикасности (аутономија и самостално доношење одлука) за нијансу су израженије код ученица у односу на ученике. Кооперативна настава се показала као значајан предиктор академске саморегулатирне ефикасности ученика. Међу компонентама кооперативне наставе, као предиктори позитивних компонената академске саморегулаторне ефикасности ученика, идентификовани су: позитивна међузависност ученика (на основу ње се може предвидети аутономија, интеракција и кооперативно учење, продуктивно учење и самостално доношење одлука), структурирање наставе, вежбање социјалних вештина, евалуација групних процеса (на основу њих се могу предвидети изазов и аутономија) и унапређујућа интеракција „лицем у лице“ (на основу ње се може предвидети интеракција и кооперативно учење). Од компонената кооперативне наставе, као предиктори негативних компонената академске саморегулаторне ефикасности, издвајају се унапређујућа интеракција „лицем у лице“ (на основу ње се могу предвидети аверзија, зависност, репродуктивно учење и некооперативност и субмисивност) и позитивна међузависност ученика (на основу ње се може предвидети репродуктивно учење). Академска саморегулаторна ефикасност ученика се показала као значајан предиктор њиховог школског успеха, где су се издвојиле следеће компоненте: самостално доношење одлука, зависност, репродуктивно учење и интеракција и кооперативно учење. Коначан интегративни модел предиктора школског успеха граде позитивна међузависност ученика, самостално доношење одлука, интеракција и кооперативно учење, зависност, репродуктивно учење и извршавање одлука. Позитивна међузависност ученика, као компонента кооперативне наставе, остварује директан и индиректан допринос предикцији школског успеха. У наведеној релацији академска саморегулаторна ефикасност остварује медијаторску улогу. Модел објашњава 31,7% варијансе школског успеха ученика. Установљено је да је на пољу професионалног развоја наставника, као и стручних сарадника, веома битно обезбедити системску подршку различитим видовима обуке која би имала за циљ да наставници преиспитају лична разумевања везана за употребу кооперативне наставе и њен допринос на различитим подручјима васпитно-образовне делатности. Важно је помоћи наставницима да кроз процес преиспитивања имплицитних теорија раде на критичком преиспитивању и разумевању васпитно-образовне праксе у контексту друштва XXI века. Неопходно је надолазећим генерацијама ученика пружити подршку да се развијају као прилагодљиве и аутономне личности, спремне да активно и ефикасно уче, самостално доносе одлуке, регулишу своје поступке, међусобно сарађују и развијају се у складу са својим могућностима

The theoretical framework of the dissertation discusses the issue of determining academic performance and its key factors. The issues of theoretical foundation of cooperative teaching, determination of its basic characteristics and key structural components have been analyzed. Methodological frameworks and research results in the field of cooperative teaching relevant to the problem of this research have been presented. The issues of theoretical foundation of academic self-regulatory efficacy, determination of its characteristics and basic components, as well as definitions of the key concepts for its understanding (self-efficacy and self-regulated learning) have been analyzed. Also, methodological frameworks and results of relevant studies of students' academic self-regulatory efficacy have been presented. This paper explores the relevance of a regression model of predictors of students' academic performance based on the integrated principles of social interdependence theory and social cognitive theory. The aim of the study was to examine whether cooperative teaching and academic self-regulatory efficacy student are significant predictors of their academic performance. The final sample of respondents consisted of 516 seventh-grade students. For the purposes of examining the presence of cooperative teaching in schools, the OKS-KN scale was constructed, whereas he SRU scale (Suzić et al., 2013) was adapted for the purposes of examining the prominence of academic self-regulatory efficiency of students. Students' academic performance was measured by the average grade of students at the end of the first semester of the on-going school year. The research draft was a regressive one. All relationships between variables in the model were unidirectional and predictive. Research results have shown that cooperative teaching is often not properly implemented in schools, as in practice the indicators of its basic components are only halfheatedly present. Apart from the challenge, all the positive components of academic self-regulatory efficacy of students are more pronounced than their opposite dimensions, that is, the negative components. Some positive dimensions of academic self-regulatory efficiency (autonomy and independent decision-making) are slightly more pronounced in female students than in male ones. Cooperative teaching has proven to be a significant predictor of students’ academic self-regulatory efficacy. Among the components of cooperative teaching, the identified predictors of positive components of students' academic self-regulatory effectiveness are: positive student interdependence (on the basis of which autonomy, interaction and cooperative learning, productive learning, and independent decision making can be predicted), structuring teaching, practicing social skills, evaluating group processes (based on which challenge and autonomy can be predicted), and promotive interaction “face-to-face” (on the basis of which interaction and cooperative learning can be predicted). Among the components of cooperative teaching, as predictors of the negative components of academic self-regulatory efficacy, we distinguish by promotive interaction “face-to-face” (on the basis of which one can predict aversion, dependence, reproductive learning and uncooperativeness and submissiveness can be predicted) and positive student interdependence (it predicts reproductive learning). Academic self-regulatory efficacy of students has proven to be a significant predictor of their academic performance, with the following components standing out: independent decision making, interaction and cooperative learning, addiction and reproductive learning. The final integrative model of predictors of academic performance comprised positive student interdependence, independent decision making, interaction and cooperative learning, addiction, reproductive learning and decision making. Positive student interdependence, as a component of cooperative teaching, contributes both directly and indirectly to the prediction of academic performance. In the stated relation, academic self-regulatory efficacy plays a mediating role. The model explains 31.7% of the variance in students' academic performance. It has been established that in the field of professional development of teachers, as well as of professional associates, it is very important to provide systematic support to different types of training, which would aim for teachers to review personal understandings regarding the use of cooperative teaching and its contribution to different areas of educational activity. It is important to help teachers to work on critical examining and understanding of educational practices in the context of the 21st century society through a process of rethinking implicit theories. It is necessary to provide support to the next generations of students to develop as adaptable and autonomous personalities, ready to actively and effectively learn, make decisions independently, regulate their actions, cooperate and develop in accordance with their abilities