Болоњски процес и утицај на менаџмент и контролу квалитета у високом образовању

Abstract

Предмет ове докторске дисертације представља више, наизглед различитих института и појмова (менаџмент, контрола квалитета, делатност и организација високог образовања, студенти као корисници услуга високог образовања, њихове компетенције и сл.) и проналажење узрочнопоследичне везе међу њима, као и резултат њиховог заједничког дејства. Предмет истраживања је сам по себи толико актуелан, да се потреба истраживања сама наметнула, имајући у виду све проблеме који су се до сада појавили у високом образовању. Наиме, реформе високог образовања и промене које се у последњих десетак година имплементирају (јер се још увек не може рећи да је тај процес завршен иако је било неколико циклиса акредитација високошколских установа), наметнуле су и донеле неколико новина које су високошколски систем поставиле и представиле на другачији начин од оног који је до тада био познат код нас. Захтеви које је пред високошколство поставила Болоњска декларација и наши напори да се усагласимо са њом, отворили су низ нових питања која до тада нису била позната нити су као таква егзистирала у високом образовању. Осим тога, убрзане друштвено-економске промене које се дешавају у савременом свету намећу потребу за новим и продубљенијим промишљањем смисла и значаја менаџмента у образовању. Сазнање да развој менаџмента као научног подручја на најдиректнији начин одређује будуће правце развоја привредних организација, условило је потребу (пре)испитивања могућности његове примене и на подручје образовања. Уколико општа правила утицаја менаџмента пренесемо на терен високог образовања, недвосмислено се издвајају специфичности које завређују посебну пажњу у истраживању. Осим специфичности у самом управљању и концепту управљања високошколским установама, који зависи од избора врсте установе која се бави високим образовањем (Универзитет као самостална високошколска установа (интегрисани и неинтегрисани), Факултет као самостално правно лице, Висока школа као самостална високошколска установа и сл.), врсти капитала у установи (приватне и државне високошколске установе), квалитета услуге образовања који се пружа као и методи континуираног побољшања наведеног квалитета и начин његове провере, овде је од изузетног значаја јавни интерес и ниво јавних овлашћења који постоји у обављању ове делатности, без обзира да ли се ради о приватним или државним високошколским установама. Управо присуство јавног интереса и јавних овлашћења, опредељује и све претходне параметре и чини да се они морају прилагодити захтевима и значају делатности која се обавља (пружање услуга високог образовања). Ипак, овде се не може кренути од почетка, већ се општа правила управљања компанијама које послују на класичним тржишним основама, морају прилагодити делатности високог образовања. У том смислу, проблем који се намеће последњих година је како побољшати пословање у компанијама, па самим тим и у високошколском образовању. Посебно су услужне делатности те које на сваки начин покушавају да се прилагоде захтевима тржишта. Тржиште све више постаје конкурентно, што је добро за кориснике тих услуга, али са друге стране то представља менаџерима компанија велики проблем. Како задржати старе коминтенте и задобити поверење нових? Управо је менаџмент тај који мора пружити одговор на постављено питање и тиме побољшати пословање компаније. Сасвим слична је ситуација и у делатности пружања услуге високог образовања. Менаџмент има потпуно исту одговорност, као и у другим делатностима. Можда је одговорност повећана са специфичностима делатности, демографским проблемима (све мањи број деце, па самим тим и студената као корисника услуга и сл), моралним дилемама, проналажењу баланса између финансијског дела и истовремено задржавања квалитета у пружању услуга и сл. Иако се организације које врше услуге високог образовања правно третирају као установе, увођењем приватног капитала у делатност, тј. отварањем тзв. тржишта високог образовања, као и суфинансирање државних установа, све већа конкуренција у високом образовању, окренула је ту сферу друштва ка економским основама пословања. А са друге стране, такво новонастало тржиште је опет ограничено јавним интересом и захтевима испуњавања одређених основних критеријума квалитета. И на том месту се појављује студент као корисник услуге високог образовања и важна карика у обезбеђењу квалитета, преко кога се долази до повратних информација о начину спровођења контроле квалитета на нивоу високошколске установе. У протеклих, нешто више од 10-так година, колико траје континуирана имплементација контроле квалитета у високо образовање у Србији, поједини аутори постављају питање да ли тог квалитета уопште има. На основу истраживања спроведеног преко упитника који су попуњавали студенти, уочене су значајне разлике између установа које примењују различите моделе континуираног унапређења квалитета, као и разлике између приватних и државних установа. Важећи Закон о високом образовању у Републици Србији је значајно место обезбедио студентима као корисницима услуге високог образовања, прво кроз Студентски парламент, као организацију студената у установи, затим кроз партиципацију представника студената у другим органима установе када се одлучује о питањима од значаја за студијски програм и положај студената у установи и најзад, преко интерне провере квалитета – самовредновања установе, преко анкета којима се студенти изјашњавају о квалитету наставног процеса, студијских програма и организације рада установе. Међутим, да ли је то довољно да би се стандарди квалитета испунили? Није ли ипак менаџмент високошколских установа тај који има пресудни утицај на контролу квалитета, обраду добијених података и, на крају крајева на одлучивање на који начин ће добијене резултате интерне провере квалитета искористити, а да тиме унапреди укупан квалитет услуге коју пружа?

Predmet ove doktorske disertacije predstavlja više, naizgled različitih instituta i pojmova (menadžment, kontrola kvaliteta, delatnost i organizacija visokog obrazovanja, studenti kao korisnici usluga visokog obrazovanja, njihove kompetencije i sl.) i pronalaženje uzročnoposledične veze među njima, kao i rezultat njihovog zajedničkog dejstva. Predmet istraživanja je sam po sebi toliko aktuelan, da se potreba istraživanja sama nametnula, imajući u vidu sve probleme koji su se do sada pojavili u visokom obrazovanju. Naime, reforme visokog obrazovanja i promene koje se u poslednjih desetak godina implementiraju (jer se još uvek ne može reći da je taj proces završen iako je bilo nekoliko ciklisa akreditacija visokoškolskih ustanova), nametnule su i donele nekoliko novina koje su visokoškolski sistem postavile i predstavile na drugačiji način od onog koji je do tada bio poznat kod nas. Zahtevi koje je pred visokoškolstvo postavila Bolonjska deklaracija i naši napori da se usaglasimo sa njom, otvorili su niz novih pitanja koja do tada nisu bila poznata niti su kao takva egzistirala u visokom obrazovanju. Osim toga, ubrzane društveno-ekonomske promene koje se dešavaju u savremenom svetu nameću potrebu za novim i produbljenijim promišljanjem smisla i značaja menadžmenta u obrazovanju. Saznanje da razvoj menadžmenta kao naučnog područja na najdirektniji način određuje buduće pravce razvoja privrednih organizacija, uslovilo je potrebu (pre)ispitivanja mogućnosti njegove primene i na područje obrazovanja. Ukoliko opšta pravila uticaja menadžmenta prenesemo na teren visokog obrazovanja, nedvosmisleno se izdvajaju specifičnosti koje zavređuju posebnu pažnju u istraživanju. Osim specifičnosti u samom upravljanju i konceptu upravljanja visokoškolskim ustanovama, koji zavisi od izbora vrste ustanove koja se bavi visokim obrazovanjem (Univerzitet kao samostalna visokoškolska ustanova (integrisani i neintegrisani), Fakultet kao samostalno pravno lice, Visoka škola kao samostalna visokoškolska ustanova i sl.), vrsti kapitala u ustanovi (privatne i državne visokoškolske ustanove), kvaliteta usluge obrazovanja koji se pruža kao i metodi kontinuiranog poboljšanja navedenog kvaliteta i način njegove provere, ovde je od izuzetnog značaja javni interes i nivo javnih ovlašćenja koji postoji u obavljanju ove delatnosti, bez obzira da li se radi o privatnim ili državnim visokoškolskim ustanovama. Upravo prisustvo javnog interesa i javnih ovlašćenja, opredeljuje i sve prethodne parametre i čini da se oni moraju prilagoditi zahtevima i značaju delatnosti koja se obavlja (pružanje usluga visokog obrazovanja). Ipak, ovde se ne može krenuti od početka, već se opšta pravila upravljanja kompanijama koje posluju na klasičnim tržišnim osnovama, moraju prilagoditi delatnosti visokog obrazovanja. U tom smislu, problem koji se nameće poslednjih godina je kako poboljšati poslovanje u kompanijama, pa samim tim i u visokoškolskom obrazovanju. Posebno su uslužne delatnosti te koje na svaki način pokušavaju da se prilagode zahtevima tržišta. Tržište sve više postaje konkurentno, što je dobro za korisnike tih usluga, ali sa druge strane to predstavlja menadžerima kompanija veliki problem. Kako zadržati stare komintente i zadobiti poverenje novih? Upravo je menadžment taj koji mora pružiti odgovor na postavljeno pitanje i time poboljšati poslovanje kompanije. Sasvim slična je situacija i u delatnosti pružanja usluge visokog obrazovanja. Menadžment ima potpuno istu odgovornost, kao i u drugim delatnostima. Možda je odgovornost povećana sa specifičnostima delatnosti, demografskim problemima (sve manji broj dece, pa samim tim i studenata kao korisnika usluga i sl), moralnim dilemama, pronalaženju balansa između finansijskog dela i istovremeno zadržavanja kvaliteta u pružanju usluga i sl. Iako se organizacije koje vrše usluge visokog obrazovanja pravno tretiraju kao ustanove, uvođenjem privatnog kapitala u delatnost, tj. otvaranjem tzv. tržišta visokog obrazovanja, kao i sufinansiranje državnih ustanova, sve veća konkurencija u visokom obrazovanju, okrenula je tu sferu društva ka ekonomskim osnovama poslovanja. A sa druge strane, takvo novonastalo tržište je opet ograničeno javnim interesom i zahtevima ispunjavanja određenih osnovnih kriterijuma kvaliteta. I na tom mestu se pojavljuje student kao korisnik usluge visokog obrazovanja i važna karika u obezbeđenju kvaliteta, preko koga se dolazi do povratnih informacija o načinu sprovođenja kontrole kvaliteta na nivou visokoškolske ustanove. U proteklih, nešto više od 10-tak godina, koliko traje kontinuirana implementacija kontrole kvaliteta u visoko obrazovanje u Srbiji, pojedini autori postavljaju pitanje da li tog kvaliteta uopšte ima. Na osnovu istraživanja sprovedenog preko upitnika koji su popunjavali studenti, uočene su značajne razlike između ustanova koje primenjuju različite modele kontinuiranog unapređenja kvaliteta, kao i razlike između privatnih i državnih ustanova. Važeći Zakon o visokom obrazovanju u Republici Srbiji je značajno mesto obezbedio studentima kao korisnicima usluge visokog obrazovanja, prvo kroz Studentski parlament, kao organizaciju studenata u ustanovi, zatim kroz participaciju predstavnika studenata u drugim organima ustanove kada se odlučuje o pitanjima od značaja za studijski program i položaj studenata u ustanovi i najzad, preko interne provere kvaliteta – samovrednovanja ustanove, preko anketa kojima se studenti izjašnjavaju o kvalitetu nastavnog procesa, studijskih programa i organizacije rada ustanove. Međutim, da li je to dovoljno da bi se standardi kvaliteta ispunili? Nije li ipak menadžment visokoškolskih ustanova taj koji ima presudni uticaj na kontrolu kvaliteta, obradu dobijenih podataka i, na kraju krajeva na odlučivanje na koji način će dobijene rezultate interne provere kvaliteta iskoristiti, a da time unapredi ukupan kvalitet usluge koju pruža?

The subject of this doctoral dissertation is the multiple, seemingly different institutes and concepts (management, quality control, activity and organization of higher education, students as users of higher education services, their competences, etc.) and the finding of a causal relationship between them, as well as the result of their common effects. The subject of the research itself is so actual that the need for research itself has been imposed, bearing in mind all the problems that have so far appeared in higher education. Namely, the reforms of higher education and the changes that have been implemented over the last ten years (since it can not yet be said that this process was completed even though there were several cyclists accreditation of higher education institutions), they imposed and brought several newspapers that the higher education system set up and presented in a different way than that which had been known to us by then. The demands placed before the higher education by the Bologna Declaration and our efforts to reconcile with it have opened up a number of new issues that had not been known or existed as such in higher education. In addition, the accelerated socio-economic changes that are taking place in the modern world impose the need for a new and more profound reflection on the meaning and importance of management in education. The knowledge that the development of management as a scientific area in the most direct way determines the future directions of the development of economic organizations, has caused the need for (pre) examination of the possibilities of its application and the field of education. If the general rules of management influence are transferred to the terrain of higher education, it is unquestionable to distinguish specificities that deserve particular attention in the research. Apart from the specificities in the management itself and the concept of management of higher education institutions, which depends on the choice of the type of institution dealing with higher education (University as an independent higher education institution (integrated and non-integrated), the Faculty as an independent legal entity, the Higher School as an independent higher education institution, etc.) , the type of capital in the institution (private and state higher education institutions), the quality of the education service provided, and the methods of continuous improvement of the stated quality and the way it is checked, initial importance of the public interest and the level of public authority that exists in performing these activities, regardless of whether they are private or state higher education institutions. Exactly the presence of public interest and public authority, it defines all the previous parameters and makes them necessary to adapt to the requirements and importance of the activity that is being performed (providing higher education services). Nevertheless, it can not be started from the beginning, but the general rules for managing companies that operate on the classic market bases must adapt to high-earning activities. In this regard, the problem that has been posed in recent years is how to improve business in companies, and therefore in higher education. They are especially service activities, which in every way try to adapt to the demands of the market. The market is becoming more and more competitive, which is good for the users of these services, but on the other hand it represents a major problem for the company's managers. How to keep old customers and gain the trust of new ones? It is the management that has to provide the answer to the question raised and thus improve the company's business. It is quite similar to the situation in the provision of higher education services. Management has exactly the same responsibility as in other activities. Perhaps the responsibility is increased with the specifics of activity, demographic problems (an increasing number of children, and therefore students as a service user, etc.), moral dilemmas, finding the balance between financial work and at the same time maintaining quality in the provision of services, Although organizations that perform higher education services are legally treated as institutions, by introducing private capital into the business, i.e. by opening the so-called. higher education markets, as well as the co-financing of state institutions, increasing competition in higher education, turned this sphere of society into the economic foundations of business. On the other hand, such a newly emerging market is again limited to the public interest and requirements of meeting certain basic quality criteria. And at that place a student appears as a user of higher education services and an important link in quality assurance, through which feedback is given on how to implement quality control at the level of a higher education institution. In the past, just over 10 years, how long is the continuous implementation of quality control in higher education in Serbia, some authors question whether this quality exists at all. Based on a survey conducted through student-filled questionnaires, significant differences were observed between institutions applying different models of continuous improvement of quality, as well as differences between private and state institutions. The current Law on Higher Education in the Republic of Serbia has provided a significant place to students as users of higher education services, first through the Student Parliament, as an organization of students in the institution, then through the participation of student representatives in other bodies of the institution when deciding on issues of relevance to the study program and the position of students in the institution and, finally, through internal quality assurance - the self-evaluation of the institution, through surveys that provide students with the quality of the teaching process, study programs and organization of the institution. However, is this sufficient to meet the quality standards? Is not management of higher education institutions that has a decisive influence on quality control, processing of received data and, ultimately, deciding how to use the obtained internal quality control results to improve the overall quality of the service it provides?