Медитеран и љубав у делима Ивана В. Лалића, Јована Христића и Борислава Радовића

Abstract

У раду се полази од хипотезе да се Медитеран и љубав налазе у темељима песништва „српских Аргонаута“, како називамо тројицу српских песника друге послератне генерације: Ивана В. Лалића, Јована Христића и Борислава Радовића. Подељен у две целине, рад најпре даје селективни књижевноисторијски оквир у који смешта ова три песника. Селекција је у једној равни детерминисана песничком традицијом наша три песника, док у другој равни трага за почецима симболизма у српској књижевности, како би нашла потврду његовој утемељености у српској поезији. Те две равни се једним делом подударају. Следећи корак представља праћење експлицитних и имплицитних поетолошких дискурса И. В. Лалића, Ј. Христића и Б. Радовића, са акцентом на иманентној поетици ових песника, због чега се у више наврата упуштамо у подручје аналитике. Тим поступком долазимо до закључка да поетике ова три песника изражавају три наглашено индивидуална гласа, иако имају доста додирних тачака, јер су у својој основи симболистичке. Други део рада је посвећен Медитерану и љубави, како на тематској, тако и на симболичкој равни. Кроз разне облике интертекстуалности које сусрећемо у поезији „српских Аргонаута“ прати се однос према традицији, пре свега према старогрчкој митологији. У раду смо се, углавном, ограничили на интертекстуалност у делима Лалића, Христића и Радовића, која се додирује са темом Медитерана. Посебна пажња је посвећена односу према митској грађи, који је код сваког од наших песника различит. Лалић мит најпре превреднује, да би га уградио у своју поезију, као њен стожер. Христић настоји да модернизацијом мит приближи савременом човеку и дехуманизованом свету. Насупрот њима, Радовић се упушта у детронизацију античког мита, залажући се за митологизацију свакодневице. Кроз сумирање поетичких погледа, у свом завршном делу, рад доноси расправу о улози љубави, као теме или мотива, у поезији Лалића, Радовића и Христића, и њену везу са Медитераном. Аналитичким поступком долазимо до закључка да љубав није подједнако значајна за поезију ова три песника. Док у Лалићевој поезији доминира, код Христића и Радовића њена улога је нешто сведенија. Посебно је наглашено интересовање за прожимање теме љубави са Медитераном, што пратимо у једној струји савременог песништва.

The hypothesis suggested in this paper implies that Mediterranea and love are deeply rooted in the poetry of three „Serbian Argonauts“, the second generation poets who wrote after the WWII: Ivan V. Lalić, Jovan Hristić and Borislav Radović. The thesis is divided into two sections, each providing literary and historical framework within which the three poets can be placed. At first level, the framework is determined by the poetic tradition of the three poets, whereas at the second level it presents the search for the beginning of symbolism in the Serbian literature, in order to prove the presence of symbolism in the Serbian poetry. These two levels partly overlap. In addition, the research presents the effort to follow the explicit and implicit poetic discourses of I.V. Lalić, J. Hristić and B. Radović, with special emphasis on the immanent poetics of the three poets, due to which the research will repeatedly enter into the field of analytics. This leads to the conclusion that although they are all symbolistic in essence, the poetics of the three poets express the three individual voices. The second section of the thesis is dedicated to Mediterranea and love, both at its thematic and symbolic level. The research provides an insight into relation towards tradition, primarily towards ancient Greek mythology, through various forms of intertextuality that are encountered in the poetry of the „Serbian Argonaouts“. The paper mostly deals with the intertextuality in the literary works of Lalić, Hristić and Radović which touches the theme of Mediterranea. The special emphasis is placed on the relation towards the mythical. This relation is different in each of the poets. Lalić overestimates the myth, in order to incorporate it as a central part of his poetry. Hristić endeavours to modernize the myth and brings it closer to modern man and the dehumanized world. As apposed to Lalić and Hristić, Radović embarks on dethroning the myth, thus arguing for mythologization of daily life. In the final section, through the overall analysis of the poetic views, the thesis brings forth a discussion on the importance of love, as a theme or a motif, in the poetry of Lalić, Radović and Hristić, and its relation towards the Mediterranea. Furthermore the research leads to the conclusion that love is not equally significant in the poetry of the three poets. While it dominates in the poetry of Lalić, the role of love is less emphasized in the poetry of Hristić and Radović. The thesis puts special emphasis on the intersection between the theme of love and Mediterranea, and analyses it as an aspect of the contemporary poetry.