Унапређивање писменог изражавања у старијим разредима основне школе

Abstract

Predmet istraživanja rada jeste pismeno izražavanje u starijim razredima osnovne škole; mesto pismenog izražavanja u nastavi srpskog jezika u okviru programskih zahteva (aktuelnih nastavnih programa i planova); nivo zahteva i očekivanih postignuća u odnosu na uzrast učenika; oblici pismenog izražavanja u nastavi maternjeg jezika; tehnika izrade pismenih radova; sadržaj i kompozicija pismenih radova; raspored detalja i izražajnost upotrebljene leksike i stilskih postupaka; izgrađivanje celokupne kulture pismenog izražavanja. Pismeno izražavanje u starijim razredima osnovne škole formalno je zadržalo vrlo visoko mesto. Međutim, u praktičnoj nastavi srpskog jezika ono je marginalizovano. U okviru programskih zahteva (aktuelnih Nastavnih programa i planova) u oblasti jezičke kulture neprecizno su definisani obavezni i preporučeni sadržaji, postoji terminološka neusaglašenost na više nivoa, a načelne preporuke o načinu izvođenja programskih sadržaja jednake su za sve starije razrede. Iako pojedinačno gledano konsultovana domaća literatura ne nudi sveobuhvatna konkretna rešenja i nije usaglašena sa aktuelnim planovima i programima, sveukupni dometi istraživanja na polju pismenog izražavanja vrlo su visoki. Nažalost, usko stručna dela iskusnih metodičara nisu doživela nova izdanja, a u udžbenicima metodike iznose se samo elementarne činjenice o pojedinim temama, pa tako i pismenom izražavanju. Savremena dela koja se bave kreativnim pisanjem prikazuju strategije i tehnike koje bi trebalo prilagoditi osnovnoškolskom uzrastu. Radovi na temu pismenog izražavanja objavljuju se u časopisima, a za širu javnost ostaju nevidljivi, jer su časopisi sve manje prisutni u školskim bibliotekama, a elektronske baze podataka se ne ažuriraju redovno. Novih domaćih priručnika na temu nastave pismenog izražavanja nema, a u onim priručnicima, koji se bave celokupnom nastavom srpskog jezika, nastalim u skorije vreme, pismeno izražavanje se ne obrađuje. Za razliku od domaće svetska literatura na temu nastave pismenosti veoma je bogata stručnim monografijama, studijama, priručnicima, vodičima, uputstvima za nastavnike, kao i priručnicima, udžbenicima i radnim sveskama za učenike. Gotovo sve što se izvodi u praksi, istraženo je, provereno, eksperimentalno potvrđeno nizom istraživanja čiji su rezultati dostupni u naučnim publikacijama. Rezultati se konstantno sumiraju, a na osnovu njih modeli menjaju ili ukidaju. U aktuelnim akreditovanim udžbenicima većinom se formalno prelazi preko oblasti pismenog izražavanja. U velikom broju udžbenika pojedini sadržaji nedostaju, a pojavljuje se čak i izdanje u kome jezičke kulture uopšte nema. Ocenjivanje pismenog izražavanja je neujednačeno, neprecizno i proizvoljno, jer u sam način ocenjivanja pismenog izražavanja učenika nisu (ili nisu u potpunosti) uključnjni ishodi, standardi i opisnici/deskriptori. U starijim razredima glavno mesto u nastavi pismenog izražavanja imaju pismeni zadaci – sastavi, dok su na završnom ispitu to ekspozitorni i argumentativni tekstovi. Neusaglašenost obrađenih sadržaja i zahteva na završnom ispitu u osmom razredu direktno vodi ka niskim postignućima učenika. Svi pomenuti problemi deo su obraznovne strategije koja se mora rešavati na nacionalnom nivou. Slabo pismeno izražavanje učenika u starijim razredima osnovne škole rezultat je mnoštva faktora i reflektuje opšti odnos društva prema kulturi i obrazovanju, ali dobrim delom i svih navedenih nedostataka u nastavnom procesu. Pa ipak, postoje koraci koji mogu doprineti poboljšanju kvaliteta pismenog izražavanja učenika u starijim razredima osnovne škole. Takvi koraci predloženi u radu su: 1) određivanje polazne tačke – nivoa pismenog izražavanja na kome se učenici nalaze; 2) utvrđivanje programskih zahteva za odgovarajući razred i postavljanje bližih i daljih ciljeva; 3) planiranje (na nivou kraćeg vremenskog perioda, kvartalno) i određivanje mesta na kojima se bavimo pismenim izražavanjem; 4) osmišljavanje učenicima bliskih, zanimljivih i provokativnih tema kojima se kombinuju predmetni sadržaji; 5) pregledanje i ocenjivanje unutar unapred osmišljenih skala; 6) analiza rezultata – ustanovljavanje slabih i jakih mesta učeničkog pismenog izražavanja; 7) ponovno postavljanje ciljeva i pravljenje plana rada pismenog izražavanja. Međutim, svi ovi postupci odnose se isključivo na nastavnika i podrazumevaju njegovu stručnost, upućenost u program kojim se bavi, poznavanje programskih ciljeva, kreativnost i angažovanost na dnevnom nivou. Pošto je praksa daleko od svakodnevnog i sveprisutnog bavljenja jezičkim stvaralaštvom učenika, u ovom radu se svaki od predloženih koraka prikazuje i analizira. Izdvajaju se i klasifikuju programski sadržaji i standardi postignuća koji se odnose na pismeno izražavanje, utvrđuju ciljevi, predlažu mesta i načini rada na određenim oblicima i vrstama pismenog izražavanja. Akcenat je stavljen na inventivniji pristup različitim vrstama pismenog izražavanja, na nove teme i modele pisanja koji vode ka kvalitetnijim radovima učenika kroz podsticanje njihove kreativnosti. Na samom kraju, sagledavaju se i mogućnosti objektivnijeg ocenjivanja. Zaključak koji se nameće jeste da ukoliko se učenici kontinuirano podstiču na pisanje o njima bliskim, zanimljivim i provokativnim temama, koje su osmišljene kombinovanjem programskih sadržaja, dolazi do podizanja nivoa pismenog izražavanja. Uspešnost ovakve metode rada dokazuje se navođenjem primera iz prakse (datim u prilozima), ali o njenim sveukupnim mogućnostima moglo bi se govoriti tek ukoliko bi se primenila na širem nivou.