Утицај различитих врста појединачних епизода аеробног тренинга на биохемијске индикаторе замора и оксидативни статус код кошаркашица

Abstract

Током учесталог вежбања, нарочито професионалних спортиста, мишићи се привремено замарају, услед чега може доћи до пада функционалних способности. Замор мишића услед физичког вежбања постао је један од најважнијих предмета спортске науке. Циљ ове студије био је да се праћењем биохемијских параметара замора и оштећења мишића и оксидативног стреса у току једне појединачне тренажне епизоде утврди замор мишића и антиоксидативни статус кошаркашица након оптерећења изазваног са три различита врсте аеробног тренинга: континуирано ниско интензивни (НИК), континуирано високо интензивни (ВИК) и интервални аеробни тренинг (HIIT). У склопу укрштеног (crossover) дизајна изабран је узорак од 12 кошаркашица које су биле подвргнуте тестирању у предтакмичарској фази. Узорци крви узети су пре и одмах након тренажне епизоде у три наврата у размаку од по седам дана између сваког типа тренинга. Осим узимања узорака крви, проверан је пулс пре тренинга, одмах након тренинга, потом након првог, трећег и петог минута опоравка, затим, испитанице су радиле субјективну процену замора по Борговој скали одмах након тренинга, па затим у првом, трећем и петом минуту опоравка. Биохемијски параметри које смо анализирали били су маркери оштећења мишића, маркери целуларне биоенергетике, параметри оксидативно/антиоксидативног статуса. Резултати истраживања указују на то да маркери замора и оштећења мишића бележе варијабилност у резултатима с обзиром на врсту тренинга. Евидентиране су разлике у маркерима лактати, миоглобин и креатин киназа између НИК и HIIT. У мерењима срчане фреквенције у више временских тачака, статистички значајне разлике појавиле су се између ВИК и HIIT, што је у корелацији са добијеним налазима маркера оштећења мишића. Такође, субјективна процена замора прати добијене налазе и бележи значајно повећање после иста два тренинга одмах после, у првом и трећем минуту опоравка. Од маркера целуларне биоенергетике евидентиране су разлике у креатинину после НИК и HIIT тренинга. Индекс липидне пероксидације (TBARS), као један од параметара оксидативног стреса, бележи промене после НИК. Концентрација нитрита (NO2-) бележи такође статистички значајно повећање код НИК, али и код HIIT. Од испитиваних параметара антиоксидативне заштите једино каталаза (CAT) бележи значајно повећање код НИК. У процени стања замора мишића и деловања ензима оксидативно/антиоксидатине статуса, према добијеним резултатима, најсензитивнији маркери који су реаговали на различите тренажне епизоде, односно на различита аеробна оптерећења јесу миоглобин, лактати, креатин киназа и креатинин, а каталаза је показала могућност дискриминације различитих врста аеробног оптерећења.

Tokom učestalog vežbanja, naročito profesionalnih sportista, mišići se privremeno zamaraju, usled čega može doći do pada funkcionalnih sposobnosti. Zamor mišića usled fizičkog vežbanja postao je jedan od najvažnijih predmeta sportske nauke. Cilj ove studije bio je da se praćenjem biohemijskih parametara zamora i oštećenja mišića i oksidativnog stresa u toku jedne pojedinačne trenažne epizode utvrdi zamor mišića i antioksidativni status košarkašica nakon opterećenja izazvanog sa tri različita vrste aerobnog treninga: kontinuirano nisko intenzivni (NIK), kontinuirano visoko intenzivni (VIK) i intervalni aerobni trening (HIIT). U sklopu ukrštenog (crossover) dizajna izabran je uzorak od 12 košarkašica koje su bile podvrgnute testiranju u predtakmičarskoj fazi. Uzorci krvi uzeti su pre i odmah nakon trenažne epizode u tri navrata u razmaku od po sedam dana između svakog tipa treninga. Osim uzimanja uzoraka krvi, proveran je puls pre treninga, odmah nakon treninga, potom nakon prvog, trećeg i petog minuta oporavka, zatim, ispitanice su radile subjektivnu procenu zamora po Borgovoj skali odmah nakon treninga, pa zatim u prvom, trećem i petom minutu oporavka. Biohemijski parametri koje smo analizirali bili su markeri oštećenja mišića, markeri celularne bioenergetike, parametri oksidativno/antioksidativnog statusa. Rezultati istraživanja ukazuju na to da markeri zamora i oštećenja mišića beleže varijabilnost u rezultatima s obzirom na vrstu treninga. Evidentirane su razlike u markerima laktati, mioglobin i kreatin kinaza između NIK i HIIT. U merenjima srčane frekvencije u više vremenskih tačaka, statistički značajne razlike pojavile su se između VIK i HIIT, što je u korelaciji sa dobijenim nalazima markera oštećenja mišića. Takođe, subjektivna procena zamora prati dobijene nalaze i beleži značajno povećanje posle ista dva treninga odmah posle, u prvom i trećem minutu oporavka. Od markera celularne bioenergetike evidentirane su razlike u kreatininu posle NIK i HIIT treninga. Indeks lipidne peroksidacije (TBARS), kao jedan od parametara oksidativnog stresa, beleži promene posle NIK. Koncentracija nitrita (NO2-) beleži takođe statistički značajno povećanje kod NIK, ali i kod HIIT. Od ispitivanih parametara antioksidativne zaštite jedino katalaza (CAT) beleži značajno povećanje kod NIK. U proceni stanja zamora mišića i delovanja enzima oksidativno/antioksidatine statusa, prema dobijenim rezultatima, najsenzitivniji markeri koji su reagovali na različite trenažne epizode, odnosno na različita aerobna opterećenja jesu mioglobin, laktati, kreatin kinaza i kreatinin, a katalaza je pokazala mogućnost diskriminacije različitih vrsta aerobnog opterećenja.

During intense exercise, especially professional athletes, muscles are temporarily tired, resulting in a decline in functional abilities. Damage caused by muscle stiffness due to physical exercise has become one of the most important subjects of sports science. The aim of this study was to determine the muscle fatigue and the antioxidative status of basketball players following a load caused by three different types of aerobic training: continuous low intensity (LIC), continuous high intensity (HIC) and intermittent aerobic training (HIIT). As part of the crossover design, a sample of 12 basketball players that were tested at the pre-match phase was selected. Blood samples were taken before and immediately after the training episode on three occasions at intervals of seven days between each type of training. In addition to taking blood samples, pulse testing was performed before training, immediately after training, then after the first, third and fifth minutes of recovery, then the subjects were subjective assessment of fatigue on the Bragg scale immediately after the training, then in the first, third and fifth minutes recovery. The biochemical parameters we analyzed were markers of muscle damage, markers of cellular bioenergetics, parameters of oxidative stress and the activity of enzymes of protection against oxidative damage. The results of the study indicate that the markers of muscle damage record the variability in the results compared to the type of training. Differences in markers of lactates, myoglobin and creatine kinase were recorded between LIC and HIIT. In relation to the heart rate measured at several time points, statistically significant differences have occurred between HIC and HIIT, which is correlated with the findings of the markers of muscle damage. Also, a subjective estimate of fatigue follows the findings obtained and shows a significant increase after the same two trainings immediately after, in the first and third minutes of recovery. Differences in creatinine from LIC and HIIT training were recorded from cellular bioenergetic markers. The lipid peroxidation index (TBARS), as one of the parameters of oxidative stress, records changes after LIC. The concentration of nitrite (NO2-) also recorded a statistically significant increase in LIC, but also in HIIT. From the tested parameters of antioxidant protection, only catalase (CAT) showed a significant increase in NIK. In the assessment of muscular fatigue and oxidative / antioxidant status, according to the obtained results, the most sensitive markers that responded to different training episodes or different aerobic loads were myoglobin, lactates, creatine kinase and creatinine, while the catalase showed the possibility of discrimination of different species aerobic load.