Руски гробни комплекси у Србији у 20. веку

Abstract

У раду се кроз широк хронолошки оквир проучава један сегмент српско-руских односно југословенско-совјетских односа у периоду од 1914. до 1991. г. Руски гробни комплекси, под којима се подразумевају гробља, парцеле, гробнице, костурнице, споменици и надгробници настали током 20. века на територији данашње Србије, представљају добре илустрације динамике односа између две државе и два народа у претходном веку. На њиховом примеру праћени су (дис)континуитети на релацији Београд-Москва(Петроград) и истовремено је анализирана меморијална и комеморативна пракса, и култура сећања два идеолошки супротна режима – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца/Краљевине Југославије и Демократске Федеративне Југославије/Федеративне Народне Републике Југославије/ Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Однос државе према комплексима руских војника, бранилаца Београда, бораца са Солунског фронта и аустроугарских заробљеника из Првог светског рата; руских емиграната; ратника из редова Црвене Армије погинулих током Другог светског рата и совјетских ратних ветерана настрадалих 1964. г. на Авали, био је у директној вези, међузависности од југословенске спољне политике, њених промена и заокрета, као и совјетско-југословенских међудржавних односа. Тај однос је могуће свести на бригу, упросторавање и материјализацију успомена на настрадале припаднике руског народа; индиферентност, односно нехај и заборав. Еволуција и борба сећања су пратиле промене на државном, спољнополитичком, плану и биле су у већој мери везане за периоде сарадње односно неслагања две земље. Међутим, слика односа према руским гробним комплексима није тако једнострана и једноставна – попут и самих српско-руских односно југословенско-совјетских односа. Иако је политика представљала најважнији фактор, постојао је и известан број других, које не би требало занемаривати. Поред културе сећања, у средишту пажње дисертације је и танатополитика – употреба смрти, уопштено говорећи, Руса (с обзиром да су етнички Руси сачињавали око ¾ бораца Црвене Армије) у политичке сврхе. Њу је било могуће пратити преко 5 погребних ритуала и учешћа представника власти у њима који су на тај начин изражавали званични курс земље и њену идеологију. Рад је претежно заснован на необјављеној грађи из српских и руских архива – Архива Југославије, Архива Србије, Војног архива, Дипломатског архива Министарства спољних послова, Државног архива Руске Федерације, Архива спољне политике Руске Федерације; затим на објављеним изворима, мемоарској грађи, периодици (српској и руској) и релевантној српској и страној литератури.