Друштво ризика и политике конституисања страха у савременој култури

Abstract

Друштвену теорију почев од осамдесетих година прошлог века наовамо обележила је пролиферација литературе на тему моралне панике, ризика и ризичног друштва. Наука је појам ризика проблематизовала само делимично, док је појам страха готово у потпуности остао изван њеног домета, упркос томе што се све већи део друштвених дисциплина окреће изучавању питања безбедности и тероризма. Она ретка истраживања која се баве страхом пропуштају да уоче најважнију карактеристику колективног/друштвеног страха: да је такав тип страха увек конструисан, дакле, нужно политичке природе. Осим тога, друштвена теорија је деполитизовала страх тако што је уместо изучавања страха увела анализу ризика као реалне претње, за коју је практично немогуће наћи одговорне, будући да ризици постоје изван нашег поља деловања. Један од разлога ове деполитизације страха може се пронаћи у чињеници да се либерална демократија сматра неспојивом са намерним изазивањем страха, при чему наука једноставно не успева да освести како се колективни страх чак и у савременој демократији често (зло)употребљава као гарант политичког система, безбедности и легитимитета. У истраживању смо а) проблематизовали појам страха, доводећи га у везу са већ развијеним теоријским концептима као што су морална паника и ризично друштво; затим смо б) указали на начине на које се страх конструише и репродукује у друштву; након чега смо (в) испитали улогу структура моћи, али и медија у његовом конструисању и репродукцији. Истраживање је кроз анализу теорија о страху и ризику, почев од старогрчких мислилаца, преко класичних политичких теоретичара (Хобс, Макијавели) и просветитељских мислилаца (Токвил, Монтескје), па све до савремених истраживача (Фуреди, Арент, Клајн, Шклар), показало да дискурс ризика и страха стоји у служби прибављања легитимитета за политичке одлуке, односно, у служби политичких и корпоративних интереса, што теорија константно превиђа, уз ретке изузетке. Коначно, рад је показао да ризик и страх, насупрот увреженом мишљењу, не могу представљати кохезивну силу у постмодерном друштву, будући да се тај вид привремене и негативне солидарности заснива на искључивању маргиналних група, које се посматрају као непријатељ заједнице и њених вредности. Коначно, медијски сензационализам и спектакл представља механизам који проводи и репродукује дискурс ризика и култура страха. У студији смо развили теоријски апарат у оквиру критичко-културне парадигме, који је неопходан за разумевање политичког страха у савременим западним друштвима, а који је проверен на примеру два актуелна и повезана вида страха – на примеру страха од тероризма и миграната.

Since the 1980’s social theory has been marked by the proliferation of literature on the subject of moral panic, risk and risk society. Science has only partially addressed the concept of risk, while the notion of fear almost completely remained beyond its scope, despite the fact that an increasing part of social disciplines is dealing with the subjects of security and terrorism. The studies of contemporary fear and risk fail to recognize the most important characteristic of collective/social fear: that it is always constructed and therefore political. In addition, social theory has depoliticized fear and risk by introducing the subject of risk as a real (not constructed) threat, which simply escapes the categories of responsibility. One of the reasons for this depoliticization of fear can be found in the fact that liberal democracy is considered incompatible with the deliberate construction of fear. Science simply fails to realize that collective fear and modern democracy are frequently being misused as a guarantee of the legitimacy of the political system. In this research we have a) problematized the notion of fear, linking it to already developed theoretical concepts such as moral panic and risk society; then we b) pointed out the ways in which fear is constructed and reproduced in society; after which we (v) examined the role of power structures, as well as the media in the construction and reproduction of fear. The research is based on the analysis of fear and risk theories, starting from the ancient Greek thinkers, through classical political theoreticians (Hobbes, Machiavelli) and the Enlightenment thinkers (Tocqueville, Montesquieu), to contemporary researchers such as Furedi, Arendt, Klein, Shklar. The discourse of risk and fear serves to obtain the legitimacy of political decisions and political or corporate interests. Finally, the paper has shown that risk and fear, in contrast to the widespread assumption, cannot represent a cohesive force in postmodern society, since this form of temporary and negative solidarity is based on the exclusion of marginal groups that are considered enemies of the community and its values. Finally, media sensationalism is a mechanism that implements and reproduces discourse of risk and fear. In this study we have developed a theoretical apparatus within the critical cultural paradigm which is necessary for understanding political fear in modern Western societies. This apparatus was applied in two cases, two current and related forms of fear - fear of terrorism and migrants.