Накнада штете као грађанскоправна санкција у праву конкуренције Европске уније

Abstract

Повредом права конкуренције Европске уније (ЕУ) наноси се, по правилу, штета великом броју лица. Тиме се угрожава остваривање не само општих или јавних интереса, већ се угрожавају и интереси и права појединаца. Међутим, у праву ЕУ је дуго времена након оснивања Европске економске заједнице (ЕЕЗ) основна пажња била посвећена заштити јавних интереса, чему је био подешен и механизам јавно-правне или административне заштите, као и висина и карактер санкција. Из тих разлога су све до последњих деценија и теоријска истраживања углавном била усмерена на анализу дејства јавно-правне примене прописа о конкуренцији на непосредне учеснике на тржишту. Имајући то у виду, предмет овог рада је усмерен на други аспект заштите која се остварује у поступку приватно-правне примене, у коме накнада штете представља грађанско правну санкцију због повреде ЕУ права конкуренције. Тема је подједнако значајна у практичном и у теоријском смислу. У практичном смислу, јер се повредом правила о заштити конкуренције угрожава успостављање и несметано функционисање унутрашњег тржишта, као општег циља оснивања ЕЕЗ/ЕУ. Са аспекта интереса појединаца, њима се онемогућава да користе погодности таквог тржишта на коме би према правилима слободне конкуренције и закона понуде и тражње, остали само најуспешнији, са најбољом робом и услугама. Будући да се не могу спречити повреде конкуренције, у раду су анализиране превентивне и компензаторне мере заштите. У случају повреде јавних интереса, то се остварује високим казнама и заштитним мерама. У случају повреде индивидуалних интереса, оштећеним појединцима је признато право на потпуну накнаду настале штете. У теоријском смислу, питање накнаде штете је у ЕУ крајем деведесетих година прошлог века анализирано и у контексту отклањања демократског дефицита у склопу "конституционалазације и легитимизације" ЕЗ/ЕУ, кад су у центар интересовања постављени интереси појединаца и заштита њихових субјективних права пред националним судовима држава чланица. Разумевање овог процеса подразумева налажење одговора на питање да ли Уговор о функционисању Европске уније (УФЕУ), као врста вишестраног међународног уговора, ствара субјективна права на која се непосредно могу позивати појединци и тражити њихову заштиту пред националним судовима. У питању је дејство одредби чланова 101. и 102. УФЕУ, којима су забрањени рестриктивни споразуми и злоупотреба доминантног положаја учесника на тржишту. Питање је важно јер се забраном закључивања рестриктивних споразума и санкционисањем понашања на тржишту које се сматра злоупотребом доминантног положаја у значајној мери ограничава дејство општепризнатог начела аутономије воље привредних субјеката и начело предузетништва. Како тзв. "неведљива рука тржишта" није у стању да омогући адекватну заштиту и јавноправних и приватноправних интереса, као и да није могуће спречити закључивање рестриктивних споразума, у раду се полази од тезе да држава има тзв. "регулаторну одговорност" да појединцима омоогући остваривање права на накнаду штете, као неотуђиво субјективно право. Признање оваквог субјективног права је образложено садржином и карактером посебних начела права ЕУ, као што је начело директног дејства и начело делотворне примене. Кандидат се залаже да се у складу са начелом делотворне примене у државама чланицама успостави механизам колективне заштите индивидуалних интереса путем репрезентативних тужби по opt-out моделу. У раду су наведена питања анализирана у три дела, који су насловљени као: општа разматрања, садржина и природа права на накнаду штете и поступак остваривања права на накнаду

Povredom prava konkurencije Evropske unije (EU) nanosi se, po pravilu, šteta velikom broju lica. Time se ugrožava ostvarivanje ne samo opštih ili javnih interesa, već se ugrožavaju i interesi i prava pojedinaca. Međutim, u pravu EU je dugo vremena nakon osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) osnovna pažnja bila posvećena zaštiti javnih interesa, čemu je bio podešen i mehanizam javno-pravne ili administrativne zaštite, kao i visina i karakter sankcija. Iz tih razloga su sve do poslednjih decenija i teorijska istraživanja uglavnom bila usmerena na analizu dejstva javno-pravne primene propisa o konkurenciji na neposredne učesnike na tržištu. Imajući to u vidu, predmet ovog rada je usmeren na drugi aspekt zaštite koja se ostvaruje u postupku privatno-pravne primene, u kome naknada štete predstavlja građansko pravnu sankciju zbog povrede EU prava konkurencije. Tema je podjednako značajna u praktičnom i u teorijskom smislu. U praktičnom smislu, jer se povredom pravila o zaštiti konkurencije ugrožava uspostavljanje i nesmetano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, kao opšteg cilja osnivanja EEZ/EU. Sa aspekta interesa pojedinaca, njima se onemogućava da koriste pogodnosti takvog tržišta na kome bi prema pravilima slobodne konkurencije i zakona ponude i tražnje, ostali samo najuspešniji, sa najboljom robom i uslugama. Budući da se ne mogu sprečiti povrede konkurencije, u radu su analizirane preventivne i kompenzatorne mere zaštite. U slučaju povrede javnih interesa, to se ostvaruje visokim kaznama i zaštitnim merama. U slučaju povrede individualnih interesa, oštećenim pojedincima je priznato pravo na potpunu naknadu nastale štete. U teorijskom smislu, pitanje naknade štete je u EU krajem devedesetih godina prošlog veka analizirano i u kontekstu otklanjanja demokratskog deficita u sklopu "konstitucionalazacije i legitimizacije" EZ/EU, kad su u centar interesovanja postavljeni interesi pojedinaca i zaštita njihovih subjektivnih prava pred nacionalnim sudovima država članica. Razumevanje ovog procesa podrazumeva nalaženje odgovora na pitanje da li Ugovor o funkcionisanju Evropske unije (UFEU), kao vrsta višestranog međunarodnog ugovora, stvara subjektivna prava na koja se neposredno mogu pozivati pojedinci i tražiti njihovu zaštitu pred nacionalnim sudovima. U pitanju je dejstvo odredbi članova 101. i 102. UFEU, kojima su zabranjeni restriktivni sporazumi i zloupotreba dominantnog položaja učesnika na tržištu. Pitanje je važno jer se zabranom zaključivanja restriktivnih sporazuma i sankcionisanjem ponašanja na tržištu koje se smatra zloupotrebom dominantnog položaja u značajnoj meri ograničava dejstvo opštepriznatog načela autonomije volje privrednih subjekata i načelo preduzetništva. Kako tzv. "nevedljiva ruka tržišta" nije u stanju da omogući adekvatnu zaštitu i javnopravnih i privatnopravnih interesa, kao i da nije moguće sprečiti zaključivanje restriktivnih sporazuma, u radu se polazi od teze da država ima tzv. "regulatornu odgovornost" da pojedincima omoogući ostvarivanje prava na naknadu štete, kao neotuđivo subjektivno pravo. Priznanje ovakvog subjektivnog prava je obrazloženo sadržinom i karakterom posebnih načela prava EU, kao što je načelo direktnog dejstva i načelo delotvorne primene. Kandidat se zalaže da se u skladu sa načelom delotvorne primene u državama članicama uspostavi mehanizam kolektivne zaštite individualnih interesa putem reprezentativnih tužbi po opt-out modelu. U radu su navedena pitanja analizirana u tri dela, koji su naslovljeni kao: opšta razmatranja, sadržina i priroda prava na naknadu štete i postupak ostvarivanja prava na naknadu

Violation of the EU competition law makes damage to a large number of persons: direct competitors, customers and end-users of services. This endangers the implementation of not only public interests, but also the interests and subjective rights of individuals. However, long after the founding of the EEC, community law focused on the protection of public interests, to which the mechanism of public law or administrative enforcement, as well as the amount and character of the sanction, was adjusted. For these reasons, until the last decades, theoretical research mainly focused on analysing the effects of public law enforcement on the immediate participants in the market as well. Therefore, the subject of this paper is focused on another aspect, the so-called private enforcement, whose part is the right to compensation of damages as a civil law sanction for violation of the EU competition law. The subject is equally important in practical and theoretical sense. Practical importance is reflected in the fact that by violating the rules on the protection of competition, damage is caused to a large number of participants on the market, thus jeopardizing the achievement of both general and individual goals. As a general economic objective in the EC/EU Treaties, proclaim the establishment of an internal market. On the other hand, individuals want to make full use of the benefits of such a market in which, according to the rules of free competition and rules of supply and demand, only the most successful, with the best goods and services, would remain. Practice, however, has shown that market participants often violate competition rules and thus the question is raised of how to eliminate the harmful consequences of the violation in the best possible way. When it comes to public interests, this is achieved through high penalties and protective measures, which are decided by the European Commission and national regulatory bodies. In the event of a violation of individual interests, this can be achieved by recognition of the full compensation of damages. The issue of compensation for damages in the EU was set in parallel with the elimination of the democratic deficit and in the context of the "institutionalization and legitimization" of the EC/EU in the late 1990s, when the interests of individuals and the protection of their subjective rights were placed before the national courts of the member states. Understanding of this process implies finding the answer to the question of whether the Treaty on the Functioning of the European Union (TFEU), as a type of multilateral international treaty, creates subjective rights to which individuals can directly refer and request their protection before national courts. These are the provisions of Articles 101 and 102 of the TFEU that regulate the issue of restrictive agreements and the dominant position of participants in the market by banning and automatically considering null and void the first ones, while the abuse of a dominant position is considered prohibited and punishable. The prohibition of the conclusion of restrictive agreements and the sanctioning of market behaviour which is considered to be the abuse of a dominant position is significantly limited to the generally accepted principle of autonomy of the will of business entities and the raight of establishement. Since it is impossible to prevent the conclusion of restrictive (cartel) agreements, the solution was found in the recognition of the right to compensation as one of the inalienable subjective rights belonging to individuals. The recognition of this subjective right, due to the particular and dual nature of EU law, as supranational and national, is explained by the new principles of EU law, such as the principle of direct effect and the principle of effectiveness. The principle of effectiveness will also serve as a theoretical basis for establishing the principles of procedural autonomy, as a legal framework for judicial protection. The author analyses the subject issues in three parts, which are addressed as: general considerations, content and nature of the right to compensation of damage and the procedure for enforcement the right to compensation. The paper starts from the thesis that the public law and private law enforcement of the EU competition law are complementary and that the compensation of damages should be implemented not only in individual lawsuits, but also by introducing collective redress mechanism for the protection of collective interests.