Уметност у Србији од 1968. до 2000. године - политике конфронтација

Abstract

Предмет истраживања докторске дисертације је конфронтација као тактика уметничког деловања унутар које се конституше алтернатива доминатном систему уметности и њему инхерентном моделу продукције, дистрибуције и комуникације уметничког рада. На примерима уметничких пракси у Србији, у периоду од студентских протеста 1968. године до политичког пораза Милошевићевог режима 2000. године, анализиране су промене у поимању улоге и циља уметности и природе уметничког рада кроз призму конфронтација, сукоба, борби и укрштања различитих међусобно супротстављених позиција унутар и изван система уметности. Конфронтацијске праксе обнављају авангардни захтев за брисањем границе живота и уметности али и разарају доминантну хијерархију односа уметник – уметничко дело – публика. Самим тим унутар уметничких експеримената врши се одмак од уметничког предмета ка уметничком искуству те је циљ дисертације и критички преиспитати традиционалне естетске и етичке категорије анализе и валоризације уметничког дела. Дисензус, агонизам, антагонизам препознати су као категорије естетског искуства које мотивише креирање алтернативе доминатној хегемонији и доприноси стварању демократских услова за продукцију и комуникацију уметности. Вера у аутономију уметности и истовремено обећање бољег света карактеристични за авангардну уметност саставни су елемент конфронтацијских пракси и континуирано се обнављају у уметности друге половине 20. века. Студентски протести 1968. године и масовне уличне демонстрације током деведесетих година у Србији актуелизовали су авангардне теме и конфронтацију као тактику уметничког испољавања док се, током осамдесетих година, у времену постмодерне и привидног политичког затишја, критика маскира тактикама манипулације и репрезентације.

The subject of this doctoral dissertation is confrontation as a tactic of artistic action through which an alternative to the dominant art system and its models of production, distribution and communication, is created. Based on examples of artistic practice in Serbia, between the students’ protests of 1968 and the political defeat of Milošević’s regime in 2000 this dissertation interrogates the role, aim and nature of art through a prism of conflicts, struggles and counter-points of various confronted positions within and without the art system. Confrontational practices revive avant-garde demand for erasing the border between art and life and disturb dominant hierarchies within the artist-artwork-audience relationship. Thus, with artistic experimentation moving from art object toward art experience the aim of this dissertation is to critically examine traditional aesthetical and ethical categories of analysis and valorization of an art work. Dissensus, agonism and antagonism are recognized as categories of aesthetic experience which motivate the creation of alternatives to the dominant hegemony and contribute to democratic conditions of artistic production and communication. Belief in the autonomy of art, together with the promise of a better world (inherent to avant-garde art and confrontational practices) are being continually renewed in the art of the second half of the XX century. The students’ protests of 1968 and the mass street demonstrations during the nineties in Serbia restored avant-garde topics and confrontation as tactics of artistic expression, while during the eighties, in the time of postmodernism and ostensible political peace, the critique is masked with tactics of manipulation and representation.