Друштвени корени политичких преврата у арапским земљама почетком XXI века

Abstract

Арапско пролеће као низ повезаних догађаја, без преседана у новијој политичкој историји, који је крајем прве деценије XXI века на улице и тргове арапских градова извео до тада незабележен број људи, спремних да своје друштвено незадовољство отворено искажу протестујући против вишедеценијских узурпатора власти, довео је до ланчане реације урушавања ауторитарних режима у неколико арапских земаља. Политички преврати обeлежили су крај једне ере у којој су арапском политиком доминирали Бен Али у Тунису, Мубарак у Египту, Гадафи у Либији, и Салех у Јемену, али и почетак новог циклуса нестабилности и разарања у региону Блиског истока и Северне Африке, започетог девастацијом Либије, превирањима у Бахреину, распламсавањем конфликта у Јемену, и посебно Сирији где Асадов режим годинама након покушаја смене одолева спољним и унуташњим притисцима. Основни циљ овог рада је да анализом социолошких, социо-културалних, социо-политичких и социо-економских детерминанти Арапског пролећа, с посебним акцентом на заостатак у модернизацијским процесима, открије корене друштвеног незадовољства које је ескалирало таласом устанака 2011. године, као и да кроз анализу супротстављених интереса великих сила и регионалних ривала, размотри последице преврата на даље правце кретања арапских друштава и укупне међународне односе.

The Arab Spring as a series of related events in the recent political history that at the end of the first decade of the 21st century brought to the streets and squares of the Arab cities the unprecedented number of people openly protesting their social discontent against the long-lasting power holders led to a chain reaction of authoritarian regimes fall in several Arab countries. Political upheavals have marked the end of an era in which Ben Ali in Tunisia, Mubarak in Egypt, Gaddafi in Libya, and Saleh in Yemen, all dominated Arab politics, but also the beginning of a new cycle of instability and destruction in the Middle East and North Africa region, initiated by the devastation of Libya, the turmoil in Bahrain, the intensification of the conflict in Yemen, and in particular Syria, where the Assad regime resists external and internal pressures for years after the attempted shift. By analyzing the sociological, socio-cultural, socio-political and socio-economic determinants of the Arab Spring, with particular emphasis on lagging behind in modernization processes, the main goal of this study is to analyze the roots of social discontent that escalated by the wave of uprisings in 2011 while through analysis of the opposing interests of the great powers and regional rivals, to consider the consequences of the upheaval on further directions of the movement of Arab societies and overall international relations.