Рукописни лист "Наши дани" (1942-1945): студија и библиографија

Abstract

Рукописни лист „Наши дани“ излазио је под будним оком логорских власти у немачком заробљеничком логору Сталаг XVII-Б (Кремс, данашња Аустрија), од марта 1942. до фебруара/марта 1945. године. Покренули су га заробљени припадници Војске Краљевине Југославије, на челу са Матом Милошевићем као уредником листа. Уредништво „Наших дана“ имало је солидну интелектуалну тежину. Поред Мате Милошевића, предратног и послератног барда српског глумишта, у различитим активностима око листа окупљало се више припадника предратне интелектуалне и академске заједнице Србије и Југославије. Најзвучније име међу њима је познати српски сликар Петар Лубарда. Посебна вредност овог рукописног листа огледа се и у томе што у његовом стварању нису учествовали само интелектуалци и људи вични перу, већ је највећи део сарадника управо био из реда „обичних“ људи, које су мука и околности „натерали“ да се опробају у писању, сликању и другим вештинама, за које вероватно ни сами нису знали да имају талента и склоности. По својој форми, лист је био сличан већини тадашњих модерних часописа, технички и садржајно прилагођен специфичним логорским условима. Садржински, осим тема из свакодневног живота, корисних информација у вези логора, вести о културно-забавним и спортским активностима у логору, лист је доносио и прозне и поетске радове, историјско-филозофске текстове, патриотске и верске поуке, практичне и медицинске савете, написе о музици и уметности, огласе, некрологе, писма, разна обавештења и упутства заробљеницима, хумористичке и енигматске прилоге. Лист је подстицао, неговао и обогаћивао културни живот српских заробљеника у Сталагу XVII-Б и околним радним командама. Захваљујући Ђорђу Радојичићу, тадашњем управнику Народне библиотеке у Београду, који је свесрдно покушавао да успостави и одржава везе за заробљеним српским војницима, логораши су некако успевали да примерке листа доставе Народној библиотеци у Београду. Документарна вредност листа огледа се у томе што на уникатан начин сведочи о одређеном времену, средини, људима и догађајима. Премда је поникао у логору, из сваког рукописаног слова провејава достојанство и несаломивост српског слободарског духа. Без обзира на цензуру и непосредну животну угроженост, муке и тешкоће са којима су живели, уредници и сарадници листа су изнашли снаге да кроз горко-шаљиве контрасте у сваку реч утисну траг лепоте и пркоса, дубине и стремљења. За логораше Сталага XVII-Б, „Наши дани“ су били готово једина спона са отаџбином. Духовна храна у време глади. Слобода мисли у скученом простору. Бекство. Разбибрига. Одржавање будности. Чувар идентитета. Заједничарење. Саборник.

The handwritten paper „Naši dani“ („Our Days“) was published under the watchful eye of camp authorities in the German POW camp Stalag XVII-B (Krems, present-day Austria), from March 1942 to February/March 1945. It was started by imprisoned members of the Army of the Kingdom of Yugoslavia, headed by Mata Milošević as the editor of the journal. The editor’s board of „Naši dani“ had a solid intellectual weight. Besides the aforementioned Mata Milošević, the bard of Serbian theatre both before and after the war, the various activities of the journal gathered several members of the pre-war intellectual and academic community of Serbia and Yugoslavia. The best-known name among them is famous Serbian artist Petar Lubarda. An exceptional value of this handwritten journal lies in the fact that it was not created only by intellectuals accustomed to writing, but that most of its contributors came from the ranks of „common“ men that were „pushed“ by the suffering and circumstances to try and write, paint and engage in other skills for which they probably were unaware of having talents or affinities. The form of the journal was similar to that of most contemporary periodicals, but its technique and content were adapted to the unusual conditions of camp life. As for the content, the journal published, besides news from everyday life, useful information on the camp, news of the cultural, entertainment and sport activities in the camp, fiction and poetry, historical-philosophical texts, patriotic and religious counsel, practical and medical advice, articles on music, advertisements, necrologies, letters, notifications, instructions for the prisoners, humorist and enigmatic articles. The paper abetted, cherished and enriched the cultural life of the Serbian prisoners in Stalag XVII-B and the surrounding Arbeitskommandos. Thanks to Đorđe Radojičić, at the time the manager of the National Library of Serbia, who valiantly tried to establish and maintain communication with imprisoned Serbian soldiers, the camp inmates somehow managed to send some copies of the journal to the National Library in Belgrade. The documentary importance of the journal consists of its unique testimony about a certain time, environment, people and events. Although it was created in a prisoner’s camp, each handwritten letter shows the dignity of the unbreakable Serbian freedom-loving spirit. Disregarding the censorship and the immediate danger for their lives, the hardships they had to live with, the editors and contributors managed to imbue the bitter jokes and contrasts with a trace of beauty, defiance, depth and yearning. For the inmates of Stalag XVII-B, „Naši dani“ were practically the only link with their fatherland. Spiritual nourishment at a time of hunger. Freedom of thought within a limited space. Escape. Entertainment. Wakefulness. Identity keeper. Togetherness. A comrade in arms.