Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3-II-2, ПБ21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века

Abstract

Период XVII и почетка XVIII века у контексту историјата српског богослужења карактерише феномен гашења штампарија и у потпуности повратак тековинама преписивања, а такође и појачан утицај руске и малоруске литургијске праксе. Истина, и током рада штампарија, паралелно се и даље преписивало – прве штампарије најчешће су радиле кратко, нису оставиле много издања; осим тога, штампане књиге биле су скупе и због тога многима недоступне. Руке скриптора остале су, дакле, главни алат за умножавање књига све до краја XVIII века. Појава преписивачке школе у Манастиру Рачи, средином XVII века, поклопила се, на неки начин, са замирањем осталих скрипторијума. То јој је омогућило да се уздигне и постане најзначајнија преписивачка школа овога периода. Значај рачанског скрипторијума био је нарочито велик након Велике Сеобе 1690. године. Првих година у новој средини Рачани су вредним радом преписали мноштво богослужбених књига, за нова богослужбена места. Ти преписи су, макар за почетак, надоместили остављене и током Сеобе изгубљене књиге. Осим књига преписивали су и привилегије које је српски народ добијао од нових власти и тиме замењивали штампарију коју су Срби упорно, али и узалудно, деценијама тражили од Аустријске империје. Студија представља истраживање у коме је у првом делу контекстуализована епоха којом се бавимо, затим реконструисан историјат Манастира, настанак Рачанске преписивачке школе и њен живот пре и после Сеобе. Задњи део поглавља проучава биографије рачанских писара, и излаже каталог њихових познатих рукописа. У другом поглављу сагледали смо пресек процеса литургијских промена који је током XVII века захватио Пећку Патријаршију. Такве промене истраживане су првенствено на примеру три Литургије. Циљ је био схватити када је дошло до прелома и појачаног руског и малоруског утицаја на српску литургијску праксу. Коначно последње поглавље фокусира се на путописе и описе богослужења које они садрже. Наиме, чињеница да је Јеротеј Рачанин оставио један путопис преписан на народном језику послужила нам је као основа да искористимо још два позната путописа из XVII века, те да кроз све њих сагледамо како је у пракси изгледало богослужење православног Истока ове епохе. Упоредна анализа литургијског поретка како рачанских тако и осталих српских рукописа показује неколико ствари. Најпре, још увек много рукописа из XVII века у своме поретку, уз мање корекције, следује штампаним литургијарима и држи везу са Филотејевом редакцијом; средином века почињу да преовладавају књиге мешовите редакције, које утиру пут русификацији српских богослужбених књига, а након Сеобе у потпуности преовладавају руски предлошци, и са Рачанимa се и гаси српскословенска епоха. Два рукописа – САВ 7 и АСАНУ 356 – најбоље су сведочанство ове вишеслојности разноликих предложака и заиста комплексне богослужбене слике XVII века. У рукописима које смо проучавали већина предвиђа вађење прве честице за Анђеле на Проскомидији; затим, већина у поретку садржи Тропар трећег часа, а веома је занимљиво да седам рукописа позива народ на Причешће након спајања свих честица; уочљиви су и изрази који говоре о замирању Причешћа, попут позива Ако има ко да се причести или И ако хоће да се неко причести, јереј узима Путир од ђакона и даје им, као и множина рукописа које Причешће народа нигде и не помиње, што упућује на закључак да у периоду туркократије нема много причасника. Док је штампаре одликовала конзервативност и праћење претходног предања, рачанске скрипоре је, можемо рећи, одликовала изразита отвореност за нове литургијске токове. Верујемо да у томе отварању нису видели никакву опасност по српско богослужење и зато се оправданим чини закључак да српски рукописи XVII и почетка XVIII века највише сведоче о динамици и разноликости литургијског живота Пећке патријаршије и, касније, Карловачке митрополије, уз несумњиво непрекинуту нит изворног и живог литургијског етоса српског богослужења до данашњег дана.

The period of the XVII and early XVIII century in the context of the history of the Serbian worship is characterized by the phenomenon of abandoning the printing press and the complete return to rewritting and making manuscripts, as well as the increased influence of the Russian and Malarusian liturgical practices. Even during the work of the printing press the rewritting was in place - the first printing offices mostly worked briefly and did not leave many editions; Moreover, the printed books were expensive and because of that inaccessible. Therefore, the hands of the scriptor remained the main tool for copying books until the end of the XVIII century. The occurrence of a copying school at the Raca Monastery, in the middle of the XVII century, coincided, in a way, with the dying of other scriptoriums. This allowed Raca’s school to rise and become the most important rewritting school of this period. The importance of Raca’s scripts was particularly great after the Great Exodus of Serbs in 1690. In the first years in the new environment Racans were copying a multitude of worship books for new places of worship. These transcripts, at least for the beginning, were used as a replacments for the books lost during the Great Exodus. Apart from books, they also copied the privileges that the Serbs received from the new authorities; they had to hand copy because the printing presses were demanded in vain for decades from the Austrian Empire. This study represents the work in which the first part is contextualized with epoch we deal with, then reconstructed history of Monastery, the emergence of the Raca’s school and its life before, and after, the Exodus. The last section of the chapter examines the biographies of Raca’s writers, and exposes the catalog of their famous manuscripts. In the second chapter we saw an intersection of the process of liturgical changes that during the XVII century affected Pec Patriarchy. Such changes were investigated primarily at the occasion of three Liturgies. The goal was to understand when there was an excess and increased Russian and Malorussian influence on Serbian liturgical practice. Finally, the last chapter focuses on the travelogues and descriptions of the worship they contain. The fact that Jerotej from Raca left a transcript written in a national language served as a basis for us to use two other famous travelogues from the XVII century, and through all of them we can see how the worship of the Orthodox East of this era looked like in practice. A comparative analysis of the liturgical order of both Raca’s and other Serbian manuscripts shows several things. First of all, still many manuscripts from the XVII century in their order, with minor corrections, follow the printed liturgies and keep in touch with Filotej’s editorial staff; In the middle of the century, books of mixed editorialism began to prevail, paving the way for the russification of Serbian religious books, and after the Exodus, Russian templates were completely dominated, and with Racan’s we faced the eclipse of the serboslovenian era. Two manuscripts - SAV 7 (САВ 7) and ASANU 356 (АСАНУ 356) - are the best testimony to this multilayered variety of templates and truly complex religious paintings of worship books of the XVII century. In the manuscripts we studied the majority predicts the removal of the first particle for Angels in Proskomidia; then, most of the order contains the Third Time Troparion, and it is very interesting that the seven manuscripts invite the people to the Holy Communion after the merger of all particles; There are also expressions that talk about the fading of the Communion, such as a call If there is anyone to commune, or if someone wants to Commune, priest takes the chalice from the deacon and gives to them as well as the plurality of manuscripts that do not even mention the Holy Community of the people, which suggests that there are not many believers that took the Holy Communion in the period of turkocracy. While the printers cherished the conservatism and the followup of the previous tradition, the Raca’s scribes, we can say, were distinguished by the distinct openness for new liturgical flows. We believe that in this opening they did not see any danger to the Serbian worship, and it is therefore justified to conclude that the Serbian manuscripts of the XVII and from the beginning of the XVIII century testify most of the dynamics and diversity of the liturgical life of the Pec Patriarchate and, later, the Karlovac Metropolitanate, with undoubtedly uninterrupted thread of the original and living the liturgical ethos of the Serbian worship to this day