Евхаристијско богословље Светог Николе Кавасиле

Abstract

Целокупна богословска мисао Николе Хамаета - Кавасиле је литургијска и, самим тим, евхаристијска. То нам сведоче готово сва његова дела, како она важнија и знана, тако и она мање позната. Два, пак, најпознатија и најважнија Кавасилина дела Тумачење Свете Литургије и Живот у Христу можемо посматрати као јединствено двотомно дело евхаристијске анатомије духовног живота (то јест, у Светом Духу), врхунских домета, како у језичком, тако и у богословском погледу. Ако бисмо за први део могли рећи да представља својеврсну Литургијску катихезу, оличену у настојању да се кроз телетургички поредак и литургијску ерминевтику форми и символа успостави дијалог са савременим црквеним, богословским и литургичким питањима Византије 14. века, дотле други део представаља зрео плод евхаристијског опита и промишљања, који нас мистагошки и светотајински низводи великим Оцима Цркве Максиму, Дионисију, Игњатију, возглављујући Свете Тајне у Евхаристији, коју, надаље, разоткрива као Светајну Цркве. Кавасилина евхаристиологија се тако неосетно прелива у извесну светотајинску еклисиологију. Евхаристија се оваплоћује и разоткрива у Цркви, дајући јој идентитет, док се Црква, Кавасилиним речником, пројављује у Тајнама Евхаристије. Следствено томе, и његова антропологија постаје изразито еклисијална и литургијска, светотајинска. Спасења нема без Цркве, то јест Тајни Евхаристије, како он обично каже. Али, опет, и човек као еклисијална личност остаје неповредиви носилац ове евхаристијске заједнице. 5 Другим речима, оно што је Свети Григорије Палама, у истом периоду, изразио у теорији сaзерцања и контемплативног Боговиђења, Кавасила изражава у форми евхаристијског црквословља, духовне и светотајинске праксе живота у Цркви, не подразумевајући под тим напуштање света него, као и у првом случају, његов преображај. Истина је, по сведочењу оца Ј. Мајендорфа, да ову двојицу богословских великана 14. века треба читати заједно.

The entire theological thought of Nicolas Hamaetos - Cabasilas is liturgical and, consequently, eucharistic. In witness to this are almost all his works, the most important and known ones, as well as those which are less known. However, the two most famous and the most important works of Cabasilas, Interpretation on the Divine Liturgy and The Life in Christ, can be viewed as a unique two-volume work about the eucharistic anatomy of spiritual life (i.e. in the Holy Spirit), an excellent work linguistically, as well as theologically. If we may say that the first part of it represent a distinctive liturgical catechesis which, through a teleturgical order and liturgical hermeneutic of forms and symbols, it endeavors to establish a dialogue with contemporary ecclesial, theological and liturgical questions of the 14th century Byzantium, hence the second part represents a mature work of eucharistic experience and reflection leading us mystagogically toward the great fathers of the Church, Maximus, Dionysius, and Ignatius, combining thus Holy Mysteries in the Eucharist, which he further reveals as the All-Encompasing Mystery of the Church. The Eucharistic theology of Cabasilas very imperceptibly overflows into a kind of sacramental ecclesiology. The Eucharist is incarnating and revealing in the Church, giving her identity, while the Church, by the Cabasilas’ vocabulary, is manifested in the Mysteries of the Eucharist. Consequently, his anthropology becomes meaningly ecclesiological and liturgical, sacramental. There is no salvation without the Church, i.e. without 7 the Eucharistic Mysteries, as he usually says. But, again, man as an ecclesiological personality, remains inviolable carrier of this Eucharistic community. In other words, what St. Gregory Palamas, at the same period, articulated in his theory of meditation and contemplative knowledge of God, Cabasilas expresses in the form of Eucharistic theology, the spiritual and sacramental practice of the life in the Church, and by that not implying at all abandonment of the world, but, as in the first case, its transfiguration. It is true, according to the testimony of Fr. John Meyendorff, that these two colossal fathers of the 14th century should be read together.