Репрезентација модерне архитектуре Београда на филму југословенске продукције од 1945. до 1968. године

Abstract

Идеја овог рада је да универзална значења модерне архитектуре Београда доведе у активну везу са контекстом и преиспита њихове односе са друштвеним идентитетима кроз окулар визуелних уметности, за шта је филм био адекватан одабир. Рад полази од претпоставке да модерна архитектура Београда у друштвеном (филмском) контексту није mimesis већ модел у производњи значења који функционише на основу знакова организованих у визуелни језик. Kако су значења произведена у култури и историји, она је извор производње друштвеног (политички мотивисаног) знања и његове динамичке структуре, језичка структура, отворени текст у друштвеном и културном пољу који, посредством моћи, продуктивном мрежом која прожима друштво, заступа одређени систем вредности, а као један у систему политичких, културних, научних, уметничких текстова, режима исказивости друштвеног идентитета, формира археологију знања. Након Другог светског рата нова власт у Југославији обећала је нови свет који је требало да постане свет једнакости и слободе - свет новог човека, до кога се, након сукоба са СССР-ом 1948, и утемељења идеолошке платформе у аутентичности југословенске револуције, могло стићи социјалистичком изградњом и преображајем друштва кроз аутентичан политички, економски и културни програм, назван југословенски пут. У тренутку обећања институционализована је и филмска индустрија која је, упркос либерализацијама, до краја 1968, када је идеолошка платформа измењена, остала у стању продукционог етатизма. Репрезентација модерне архитектуре Београда у југословенској кинематографији од 1945. до 1968. године била је део система репрезентације самоуправно социјалистичког идентитета кроз архитектуру приказану на филму (кроз еманциповани дискурс архитектуре уписан у нееманциповани дискурс филма), који се градио приказивањем система модерне архитектуре који су могли припадати било којој од конфигурација према постојећим интерпретативним традицијама, али у коначном броју представа југословенског идентитета. Репрезентација модерне архитектуре профилисала се кроз две парадигме које су функционисале истовремено и зависиле су од знања о самоуправљању и социјалистичкој демократији, друштвено-економско-културно-политичког контекста и система модерне архитектуре (виђене као друштвени феномен) који је на филму приказан - парадигму митологизације прогреса која је одговарала концепту знања о самоуправном социјализму као aутентичној модернизацијској творевини и парадигму конструкције модерности која је заступала знање о самоуправном социјализму који негује аутентични Zeitgeist. Тумачење са становишта студија културе указало је на то да конфигурације модерне архитектуре ван њене феноменологије нису конфронтиране уобичајеним поставкама бинарних опозиција на којима је већина интерпретативних традиција заснована, већ да служе остварењу културних улога и да су отворена семиотичка поља којима једна заједница производи пожељне представе о себи.

The base assumption of this thesis is to make an active connection between universal meanings of modern architecture of Belgrade and the historical context, reevaluating their interaction with social identities through the lens of visual arts, for which film was deemed an adequate choice. Initial presumption of the thesis is that modern architecture of Belgrade in societal (film) context is not viewed as a mimesis, but rather a model utilized in production of meanings that functions on the basis of signs organized in a visual language. As these meanings are produced within culture and history, architecture itself is the product of societal (politically motivated) knowledge, language structures, open text in societal and cultural fields that, through power, utilizing productive network that pervades society, represents a certain system of values and, as one in the system of political, cultural, scientific, art texts, exhibits regimes of social identities form an archeology of knowledge. After World War II, the new government in Yugoslavia promised a New world that ought to have been one of equality and freedom – a New man’s world, that could be reached, after the conflict with USSR in 1948 and after foundation of ideological platform in authenticity of the Yugoslav revolution, by socialist construction and transformation of society through authentic political, economic and cultural program, dubbed the Yugoslav way. At the moment of this promise, the film industry was institutionalized, that, despite liberalizations, until 1968, when the ideological platform was changed, remained in the condition of state-controlled production. Representation of Belgrade’s modern architecture in Yugoslav cinematography from 1945 until 1968 was a part of representation system of self-governed socialist identity through architecture shown on film (utilizing emancipated discourse of architecture inscribed within an non-emancipated discourse of film), that was built displaying the system of modern architecture that could have belonged to any of configurations, in line with its existing interpretative traditions, but are the determinants of the representation of Yugoslav identity. Representation of modern architecture was profiled through two paradigms that functioned simultaneously and depended on the knowledge on self-governance and socialist democracy, societal-economical-political-culturalfilm context and the system of modern architecture (viewed as a social phenomenon) that was depicted on film – paradigm of progress mythologization that fitted the concept of knowledge of self-governed socialism as an authentic modernization creation, paradigm of the construction of modernity, that represented the knowledge of self-governed socialism that nurtures an authentic Zeitgeist. Interpretations from the standpoint of cultural studies indicated that the configurations of modern architecture outside of its phenomenology are not confronted with usual postulations of binary oppositions, on which the majority of interpretative traditions are based, but rather that they serve to achieve fulfillment of cultural roles and that they are open semiotic fields by which one community produces desirable (moving) image of oneself.