Видски парњаци у српском језику (имперфективни глагол : перфективни глагол изведен префиксима за-, из-, на-, о-, по-, с- и у-)

Abstract

Предмет ове докторске дисертације јесу глаголи изведени префиксима за-, из-, на-, о-, по-, с- и у- и њихови мотивни глаголи, који заједно образују видски пар. Уобичајено је да се однос два глагола који су у опозицији само по видском значењу, док им је лексичко значење исто, сматра правим видским паром, а средства која учествују у процесу извођења глагола који чине пар средствима са правим / чистим видским значењем. Постојање правог видског пара имплицира и постојање другачијег, „неправог” видског пара, који се у литератури везује за модел: прост имперфективни глагол : префиксирани перфективни глагол, у коме се префикс сматра јединицом са лексичким значењем. Овакву поставку проблематизују примери попут писати – написати, који су, према неким ауторима, близу томе да се сматрају правим видским паровима, али се не прихватају као такви. Са друге стране, постоје мишљења да пример писати – написати, за разлику од примера писати – исписати (у коме исписати представља парњак са исписивати, не са писати), одражава чисто видско парњаштво. Префиксираним глаголима у улози чисте перфективизације замера се, са значењске стране, нанос резултативности и, са формалне стране, могућност да наспрам префиксираног глагола постоји трећи, секундарно имперфективизовани члан...

The topic of this doctoral dissertation are verbs formed with prefixes za-, iz-, na-, o-, po-, s- and u- and their base verbs with which they form an aspectual pair. It is common for the relation between two verbs, which are in opposition only by their aspectual meaning, while their lexical meaning is the same, to be considered a real / pure aspectual pair. At the same time, the affixes used for deriving the verbs that make a pair are considered affixes with a pure aspectual meaning. The existence of a real aspectual pair implies the existence of a different “unreal” aspectual pair as well and in literature this pair is connected to a model: the simple imperfective : the prefixed perfective where the prefix is considered a unit with a lexical meaning. Examples such as “pisati – napisati” present a problem for this theory. Such examples are close to being identified as an aspectual pair by some authors but are not accepted as such. Prefixes which have the role of perfectivization are criticized in the aspect of meaning for applying resultativity and in the formal aspect for creating the possibility of an existence of a third, secondary imperfective member versus the prefixed verb. On the other hand, there is authors who believe that the example “pisati – napisati” compared to the example “pisati – ispisati” (where “ispisati” presents a pair with “ispisivati”, not with “pisati”) reflects aspectual pairing...