Однос личног идентитета и религиозности

Abstract

Рад је замишљен као специфична форма ширег увода у евентуално будуће разматрање конкретних емпиријских аспеката односа личног идентитета и религиозности, у посебним културама и религијама. У раду полазимо од убеђења да је идентитет кључни антрополошки појам, независно од његових различитих дефиниција и вредносног предзнака. Начелни дисциплинарни оквири су нам филозофија, антропологија и психологија. Појам религиозности поставили смо као претходећи у односу на појам религије, који посматрамо у једнини, с обзиром на полазиште о заједничкој основи свих великих религија. Такође, опредељени смо ка теоријским приступима у којима се у појму мита преламају култура, изворна религиозност, архаична психа и зачеци саморазумевања. Тако долазимо до Шелингове (Schelling) идеје о примарном „прамонотеизму“ коју је касније, између осталих, обновио и доказивао Мирча Елијаде (Eliade). С обзиром на то да смо сматрали потребним да претходно испитамо основаност критика упућиваних религијском веровању из два различита теоријска извора, однос личног идентитета и религиозности у овом раду је у највећој мери имплицитан. Први извор критике је постмодерни дискурс који доводи у питање све метанарације и одриче право на постојање „јаком субјекту“, а други је атеистички дискурс позициониран у оквирима научног рационализма. Анализирајући ставове Фукоа (Foucault), Дериде (Derrida), Кристеве (Kristeva), Лакана (Lacan), Жижека (Zizek), и Ватима (Vattimo), као и Аурелија Августина (Augustine), Декарта (Descartes), Берка (Burke), Расла (Russell) и других, установили смо да и један и други критички извор садрже неотклоњиви метафизички потенцијал било као последицу онтологије саме тематике, било као израз личне заинтересованости, или немогућности аутора да избегну упуштање у та питања. Сматрамо да је тиме допуштена релативизација критика које се упућују религијском веровању, не само оних које се односе на психолошке ефекте тог веровања, већ и на сам садржај веровања. Кроз приказе Фукоовог схватања epimeleia heautou (старај се о себи) и ступњевитости духовног живота у учењу светог Јована Касијана, настојали смо да дамо обрисе начина и смисла преображаја субјекта у контексту духовности и религиозности. Такође, дошли смо до тога да се латентна напетост која постоји у односу личног идентитета и религиозности потенцијално разрешава једино у мистичком искуству као манифестацији језгра религије, при чему дуготрајност стања разрешености зависи од ефеката мистичког искуства на его.

This paper is conceived as a particular form of a wider introduction into possible future consideration regarding specific empirical aspects of the relationship between personal identity and religiosness, in distinct cultures and religions. In this thesis we proceed from the conviction that identity is a key anthropological term, regardless of its different definitions and value sign. Philosophy, anthropology and psychology are the basic disciplinary frameworks. We have set the concept of religiousness to be antecedent to the term of religion, which we observe in the singular - with the starting point being the common basis of all major religions. We are also determined to theoretical approaches in which culture, original religiousness, archaic psyche and the beginnings of self-understanding are being observed in the concept of a myth. That is how we come to Schelling's idea of a primary "pre-monoteism", the idea which was later, among others, renewed and proved by Eliade. Considering that we deemed it necessary to first examine the merits of criticism towards religious beliefs, arriving from two different theoretical sources, the relation of personal identity and religiosity in this paper is largely implicit. The first source of criticism is a postmodern discourse that questions all metanarratives and denies the right to existence of a "strong subject", and the other is an atheistic discourse positioned within the framework of scientific rationalism. Analyzing the views of Foucault, Derrida, Kristeva, Lacan, Zizek, and Vattimo, as well as Aurelius Augustine, Descartes, Burke, Russell and others, we have found that both critical sources contain an inalienable metaphysical potential, either as a result of the ontology of the subject itself, either as an expression of personal interest or the inability of the author to avoid engaging in these issues. We believe that it is thus allowed to relativize the criticism of religious beliefs, not just those related to the psychological effects of that belief, but also on the very content of belief. Reviewing Foucault's understanding of the epimeleia heautou (care about oneself) and different degrees of spiritual life in the study of St. John Cassian, we tried to give an outline to the way and the meaning of the subject’s transformation in the context of spirituality and religiousness. We have also come to the conclusion that the latent tension that exists in relation between personal identity and religiosity is solved potentially only trough mystical experience as a manifestation of the religious core. The longevity of this resolved state would depend on the effects this mystical experience had on the ego.