Ограничења законодавне функције парламента у савременој држави

Abstract

Сматрамо да се основано може поставити питање: да ли је парламент још увек носилац законодавне власти, или парафразирајући Хобса: претпоставља се ко је законодавац, али да ли се и зна? Предмет ове дисертације су ограничења са којима се парламент данас суочава приликом вршења своје нормативне улоге. Та ограничења су унутрашње и спољашње природе, класична и нова. У модерном времену, у којем су ефикасност и брзина кључна очекивања, чини се да парламент као законодавац губи дах и суочава се са бројним ограничењима у извршавању своје – како се вековима сматрало – „основне функције”: законодавне надлежности. Теза да тежиште власти све више прелази на егзекутиву и у земљама са парламентарним системом државне власти није више новина. Парламент се, међутим, не суочава само са лимитима које пред њега стављају надлежности владе у законодавном поступку. Кључна улога политичких партија, релативизација класичног појма суверености и други, до сада недовољно истражени лимитирајући фактори законодавне улоге парламента доводе до модификације његове функције у савременој држави. Циљ дисертације је да кроз пажљиву селекцију неопходних стручних извора и ослањајући се на деценијско искуство у својству народног посланика у Народној скупштини Републике Србије прецизно утврдимо и рационално истражимо сазнања и изразимо научни став о улози савременог парламента у светлости ограничења његове законодавне функције. Пошли смо од хипотезе да је законодавна функција парламента сужена због устава као бедема, због активности владе као све значајнијег актера законодавства, политичких странака, односно нових учесника у законодавном поступку с једне стране, као и због релативизације суверености у условима међународних интеграција и утицаја глобалних економских токова с друге стране, што све доводи до модификације улоге савременог парламента.