Противречности стратегије сукоба ниског интензитета и међународног права у контексту сукоба у СФРЈ

Abstract

Југословенска криза са свим својим аспектима и димензијама, не може се ваљано сагледати и оценити уколико се изузме из ширег контекста промена на међународном плану након завршетка прве фазе Хладног рата. Из тих разлога обрада назначене теме у методолошком смислу одвијаће се у сталном смењивању, или прецизније укрштању двеју истраживачких перспектива и аналитичких оптика-локалне и глобалне. Управо зато што је комплексна и мултидимензионална, што је многострано условљена широким, разнородним и никад до краја сагледаним скупинама различитих интереса, како на локалном тако и на глобалном плану, и што и сама продукује велики број наглашено диференцираних и тешко сагледивих учинака, југословенска криза се може посматрати из различитих углова и анализирати са различитих гледишта. Један од тих начина је и сагледавање односа америчке Стратегије сукоба ниског интензитета као полазишта за разбијање југословенске заједнице и међународног права, који се директно преламају кроз све фазе решавања кризе. С тога, по свим параметрима и обележјима, југословенска криза се не може уклопити у транспарентне политичке обрасце, као што је то случај са ранијим кризама, нити пак, у поједностављене експозиторне шеме. Упоредо са јачањем интереса САД за регион који се назива „Проширени средњи Исток или Евро-азија“ подручје Балкана добија све више на значају у америчким стратешким пројекцијама. Тај регион иначе, по замислима америчких стратега обухвата област Кавказа, јужни део каспијског басена, централну Азију и делове Балкана, који би, у наредним фазама примене Стратегије сукоба ниског интензитета, послужили као депои за прихват и стационирање „вишка“ становништва којим би, расељавањем са азијског региона у виду миграција и сеоба народа, ломили националну кичму Европе и истовремено смањили степен угрожености сопствених оружаних формација на азијском војишту.

Yugoslav crisis, with all its aspects and dimensions, cannot be properly considered and assessed if excluded from the wider context of changes at the international level after completion of the first phase of the Cold War. For these reasons, processing of the indicated topic, in terms of methodology, will be conducted in a constant alternation or more precisely intersection of two research perspectives and analytical optics – local and global. Precisely due to the fact that it was complex and multidimensional, multiliterally conditioned by broad, diverse and never fully perceived groups of various interests, both locally and globally, and that it has itself produced a large number of emphatically differentiated and hardly conceivable effects, Yugoslav crisis can be considered from different angles and analysed from different aspects. One of these aspects is consideration of the relation of the American Low Intensity Conflict Strategy, as a starting point for breaking Yugoslav community, and international law, which directly refract through all phases of resolving the crisis. Therefore, according to all the parameters and characteristics, Yugoslav crisis can neither be fitted into transparent political patterns, as is the case with earlier crises, nor into simplified expository schemes. Along with the increased interest of the USA in the region named “Expanded Middle East or Euro-Asia”, the area of the Balkans has been gaining an increasing importance in American strategic projections. Moreover, according to the projects of the US strategists, this region includes the area of the Caucasus, the southern part of the Caspian Basin, Central Asia and parts of the Balkans, which would, in further phases of the implementation of the LIC Strategy, serve as depots for the reception and deployment of “surplus” population, which would in turn, through the displacement from the Asian region in the form of migrations, break the back of national Europe and, at the same time, reduce the degree of the vulnerability of their own armed forces in the Asian military region. In order to enable the establishment of the New World Order and secure their leading role in it, the USA initiated a series of Balkan wars in the early nineties with the aim to delay the unification of Europe, suppress Russia from this region, marginalise the UN and relativise the NATO alliance as a new system of collective security.