Критичка анализа рецепције стваралаштва Јохана Георга Хамана у новијој англосаксонској критици

Abstract

Предмет овог рада је критичка анализа пет одабраних англосаксонских научних монографија о Јохану Георгу Хаману, осамнаестовековном немачком писцу. Реч је о научним огледима аутора Џејмса О’Флахертија, Исаије Берлина, Гвен Грифит-Диксон, Роберта Алана Спарлинга и Џона Беца. Монографије ових аутора, које су објављиване од друге половине 20. па све до 21. века, представљају монументалну обнову англосаксонског интересовања за Хамана, будући да су управо оне дале огроман допринос тумачењу текстова овог немачког писца. Својим егзегетичким поступцима и обиљем превода његових радова и њихових делова – представиле су оне овог немачког писца глобалном академском аудиторијуму. Хаман је просветитељски мислилац који је писао фрагментарно и елиптично, користећи се притом многобројним стилским поступцима и цитатима како би сакрио смисао својих кратких текстова. Стога је савремени читалац принуђен да се претходно упозна са критикама Хамановог дела, како би стекао чврсту филолошку подлогу за разумевање веома захтевних списа овог немачког мислиоца. Управо ова чињеница, као и Хаманова готово потпуна анонимност унутар домаћих академских кругова, непосредан су повод за писање овог рада. Стога је прелиминарни циљ ове докторске дисертације приближавање Хамановог дела српској научној сцени. Крајњи циљ овог истраживања је критичка анализа полазних филолошких и филозофских ставова дотичних критичара и тумача Хамановог дела. Притом се ретким покушајима деконструкције ставова немачког писца супротстављала њихова објективна филолошка и историјска реконструкција на основу унутрашњег смисла његових текстова. Закључно добијеним резултатима истакнут је начин приступа Хамановој личности у новијој англосаксонској критици, односно методе њеног увида у Хаманов поглед на свет, човека, језик и поезију, те је, напокон, одређено њихово објективно важење и значај у оквирима науке о књижевности. Сходно свим наведеним исходима, требало би да читав рад послужи тачнијем упознавању Хамановог књижевнодуховног портрета.

The subject of this research is the critical analysis of the five Anglo-Saxon scholarly monographs on the eighteenth century German writer, Johann Georg Hamann. The designation “recent Anglo-Saxon critique” includes some of the most influential monographs on this writer from the second half of the 20th century to the 21st century. These are the works of the critics James O’Flaherty, Isaiah Berlin, Robert Alan Sparling, Gwen Griffith-Dickson, and John Betz. They stimulated a major revival of Anglo-Saxon interest in Hamann, because of their significant contributions to interpreting the difficult writings of this German thinker. With their specific exegetical approaches and abundance of invaluable translations of Hamann’s texts and their fragments, these monographs properly introduce Hamann to a global academic audience. Hamann was an Enlightener who expressed himself in fragmentary and elliptical writing. He often utilized a plethora of literary stylistic expressions in order to conceal the meaning of his texts. Therefore, a contemporary reader is strongly encouraged to study exegetical commentaries on Hamann’s life and work before attempting to read his pamphlets. Otherwise, the reader will run into insurmountable difficulties while attempting to understand such difficult literary fragments. This fact, as well as the one that Hamann is virtually unknown in Serbian academic circles – are the underlying causes of this research. Thus, among the principal aims of this work is to present Hamann’s oeuvre to the Serbian academic community. Another primary purpose is the critical analysis of the Anglo-Saxon authors’ initial philological and philosophical conceptions of Hamann. Their rare attempts to deconstruct the meaning of Hamann’s writings were critically examined and reconstructed according to an objective, philological critical approach. The outcome of the analysis should portray the variety of methods that were used to interpret Hamann’s life and work as well as his understanding of world, man, language, and poetry in recent Anglo-Saxon criticism. Finally, the results were used to indicate Hamann’s objective significance and place in literary studies. According to projected goals and outcomes, this entire research contributes to a clear introduction to Hamannn’s literary and spiritual portrait.